Krizu izazvanu virusom svet treba zajedno da reši

Niti su zauzdane ekonomske posledice. Kao što je očigledno od samog početka, pandemija kovida 19 je globalni problem koji zahteva globalno rešenje.

U razvijenim ekonomijama saosećanje treba da bude dovoljan motiv za pružanje podrške multilateralnom odgovoru.

Ali globalno delovanje je i stvar sopstvenog interesa. Dok god pandemija bude svuda buktala, svuda će predstavljati opasnost – u epidemiološkom i ekonomskom smislu.

Uticaj kovida 19 na ekonomije u razvoju i na mlade ekonomije je tek počeo da se razotkriva. Postoje dobri razlozi da se veruje da će ove zemlje biti daleko više oštećene pandemijom, nego što su to razvijene privrede.

Najzad, postoji tendencija da ljudi u zemljama s manjim prihodima žive na manjoj distanci jedni od drugih. Veći udeo stanovništva je imao zdravstvenih problema i pre epidemije, zbog čega je podložniji bolesti.

A zdravstveni sistemi tih zemalja su još manje pripremljeni za upravljanje epidemijom nego oni u razvijenim ekonomijama koji teško da nesmetano funkcionišu.

Izveštaj s Konferencije UN o trgovini i razvoju od 30. marta nudi početni uvid u to šta očekuje mlade ekonomije i ekonomije u razvoju.

Najuspešnije među njima se uzdaju u rast koji je rezultat izvoza, što će se sada urušiti, pošto se globalni ekonomski učinak smanjuje. Ne iznenađuje ni to što se i globalni prilivi investicija smanjuju, kao i cene robe, što nagoveštava težak put za izvoznike sirovina.

Ovakav tok je već počeo da se odražava u prinosnim spredovima na suvereni dug zemalja u razvoju. Mnogim vladama će biti izuzetno teško da produže rok za otplatu dugova koji ove godine budu dospeli za naplatu po razumnim rokovima ako ih uopšte i naplate.

Štaviše, zemlje u razvoju imaju manje i teže izbore za suprotstavljanje pandemiji.

Kada ljudi žive na ivici egzistencije bez adekvatne socijalne zaštite, gubitak prihoda bi mogao da znači gladovanje. Te zemlje ne mogu da oponašaju odgovor SAD, koji za sada čini paket od dva biliona dolara koji će naduvati fiskalni deficit za oko deset odsto BDP-a, pokrivajući deficit od pet odsto od pre pandemije.

Nakon virtuelnog vanrednog samita 26. marta, lideri G-20 su izdali saopštenje u kojem se obavezuju „da će učiniti sve što je neophodno i da će iskoristiti sva raspoloživa politička sredstva da minimiziraju ekonomsku i socijalnu štetu pandemije, obnove globalni rast, održe tržišnu stabilnost i povećaju otpornost“.

Zarad ostvarenja tog cilja, mogu se uraditi najmanje dve stvari u vezi sa lošom situacijom u mladim ekonomijama i ekonomijama u razvoju.

Prvo, moraju se u potpunosti iskoristiti specijalna prava vučenja (SDR) MMF-a, kao forme „globalnog novca“.

SDR je suštinski element međunarodnog monetarnog poretka koji je Džon Majnard Kejnz zagovarao u Breton Vudsu 1944. Zamisao je da međunarodna zajednica ima mehanizam za pomoć najugroženijim zemljama bez potrebe da nacionalni budžeti trpe gubitak, pošto će sve zemlje očito želeti da zaštite građane i ekonomije tokom kriza.

Stavljanjem na raspolaganje standardnih SDR, pri čemu bi oko 40 odsto išlo ekonomijama u razvoju ili mladim ekonomijama, napravila bi se velika razlika. Ali još bi bilo bolje ako bi razvijene zemlje poput SAD donirale ili pozajmile (po principu ustupka) svoja SDR povereničkom fondu za pružanje pomoći. Možda bi se moglo očekivati da zemlje koje daju ovu pomoć postave uslove, naročito to da novac ne ide na paket finansijske pomoći kreditorima.

Od suštinske važnosti je i da zemlje kreditori ekonomijama u razvoju i mladim ekonomijama odobre pauziranje u otplati duga. Da bismo shvatili zašto, razmotrimo ekonomiju SAD.

Američko ministarstvo za stambena pitanja i urbani razvoj je u martu saopštilo da 60 dana neće biti prinudne prodaje imovine za federalno osigurane hipoteke. To je deo šire politike „pauziranja“ u okviru američke ekonomije kao odgovor na krizu izazvanu kovidom 19. Radnici pauziraju s radom, restorani takođe, a gotovo sve vazduhoplovne kompanije su zatvorene. Zašto poveriocima dozvoliti da naplaćuju rate svojih potraživanja, naročito ako se ima u vidu da je kamatnim stopama koje naplaćuju već trebalo da bude napravljena dovoljna zaštita od rizika? Ako kreditori ne odobre „pauzu“, mnogi dužnici će nakon krize dugovati više nego što mogu da vrate.

Te pauze su važne na međunarodnom koliko i na nacionalnom nivou. Mnoge zemlje pod sadašnjim uslovima ne mogu da servisiraju dugove, što bi u odsustvu globalne pauze u otplati moglo da dovede do ogromnog neizvršavanja obaveza.

U mnogim ekonomijama u razvoju i mladim ekonomijama jedini izbor koji vlada ima je ili da kanališe veći prihod stranim poveriocima ili da dozvoli da umre još njenih građana.

Očito će ovo drugo većini biti neprihvatljivo, te onda međunarodna zajednica realno može da bira između uređene i neuređene pauze, pri čemu će drugi scenario neizbežno rezultirati žestokom turbulencijom i dalekosežnim troškovima za globalnu ekonomiju.

Naravno, bilo bi još bolje kada bismo imali institucionalizovani mehanizam za restrukturiranje suverenog duga. Međunarodna zajednica je pokušala da ga uspostavi 2015. kada je Generalna skupština UN usvojila paket principa uz ogromnu podršku. Nažalost, tom paketu je nedostajala podrška ključnih zemalja-poverilaca.

Verovatno je sada prekasno da se napravi takav sistem za aktuelnu krizu. Ali, biće još kriza, što znači da restrukturiranje suverenog duga treba da bude prioritet za promišljanje nakon pandemije.

Prema čuvenim rečima Džona Dona, „Nijedan čovek nije ostrvo…“ Isto nije nijedna zemlja, kako je kriza izazvana kovidom 19 nedvosmisleno pokazala. Samo kada bi međunarodna zajednica izvukla glavu iz peska.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Profesor je na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista na Institutu Ruzvelt. Njegova najnovija knjiga je „Ljudi, moć i profit: Progresivni kapitalizam za doba nezadovoljstva“

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org