Krokodilske suze ili Judin poljubac: Kako Putin reaguje na ubistva protivnika?

“Najveća pažnja mora da se posveti zločinima visokog profila, uključujući one s političkim motivima”, rekao je tada funkcionerima Ministarstva unutrašnjih poslova.

Potom je dodao:

“Moramo napokon očistiti Rusiju od sramote i tragedije poput ove koju smo nedavno pretrpeli. Ubistvo, provokativno ubistvo Borisa Nemcova u centru glavnog grada.”

Navodni atentat na šefa Vagnera Jevgenija Prigožina nije se dogodio na ulicama Moskve blizu Kremlja, već na nebu, nekoliko stotina kilometara od ruskog glavnog grada.

To je svejedno bila lekcija za ostale, piše u analizi urednik kolumni portala Politiko Džejmi Detmer, prenosi N1 Zagreb.

Krokodilske suze? Judin poljubac?

Uvek je pametno proučiti kako Putin reaguje na svako ubistvo nekog od svojih suparnika.

Javna reakcija ruskog vođe na nasilnu smrt svog nekadašnjeg prijatelja odaje nervozu koja pre nije bila prisutna.

Naravno, spominjanje Nemcova i Prigožina u istom kontekstu može izgledati moralno neprimereno, čak i opsceno, navodi Politiko.

Nemcov je bio liberal koji je Putina pročitao već na početku njegove vladavine, a od 2000. nadalje postao je njegov glasni kritičar, protiveći se sve autoritarnijoj vladavini režima i naglašavajući njegovu raširenu korupciju, profiterstvo i proneveru.

Prigožin je, s druge strane, bio nasilnik, kriminalac i okrutni ubica – uprkos činjenici da je autor knjige za decu. Radi se o čoveku koji je odobravao lomljenje lobanja maljevima onima koji su dezertirali iz Vagnera.

Kada je Putin u četvrtak javno progovorio o Prigožinovoj smrti, potrudio se da oda počast svom bivšem prijatelju – nije ga samo pokopao, već ga je i pohvalio, nazvavši ga talentovanim biznismenom koji bi uvek činio šta može za zajednički cilj.

Putin je dodao da je Prigožinov pravojni odred Vagner “dao značajn doprinos borbi protiv nacizma u Ukrajini”.

“Sećamo se toga, znamo to, i nećemo zaboraviti,” rekao je.

Ipak, za Putina je takođe “Prigožin bio čovek komplikovane sudbine, koji je u svom životu počinio mnogo ozbiljnih grešaka”.

Ukratko, Prigožin je sam kriv za vlastitu smrt – napravio je ogromnu grešku no, prema Putinovom mišljenju, to neće potpuno izbrisati sve što je učinio za Rusiju.

Krokodilske suze? Judin poljubac? Možda. No ako spojimo te komentare s naredbom izdatom dan kasnije – da svi Vagnerovi borci moraju da polože zakletvu ruskoj državi – rezultat je osećaj velike nelagodnosti koju dosad nismo videli kod Putina, procenjuje Politiko, a prenosi zagrebački N1.

Putin je inače nadmen i prezriv, čak i dok naoko tužno odmahuje glavom zbog nekog groznog zločina.

Tri dana nakon ubistva novinarke Ane Politkovskaje, koja je 2006. ubijena iz neposredne blizine ispred svog stana u Moskvi, Putin je tugaljivo govorio o strašnom zločinu “koji ne može ostati nekažnjen”.

To je izgovorio na službenom putu u Nemačkoj, u kontekstu snažne međunarodne osude ubistva. Ipak, Putin nije mogao da odoli, već je ponizio neustrašivu reporterku rečima:

“Mislim da bi novinari trebalo da znaju, a stručnjaci vrlo jasno da shvate, da je njena sposobnost da utiče na politički život u Rusiji bila izrazito beznačajna.”

U drugim kontekstima, kada Putin nekog zaista mrzi – ili kada mu nije stalo do međunarodne reakcije – ni ne trudi se oko javnih predstava.

Bivšeg ruskog dvostrukog agenta Sergeja Skripalja Putin je nazvao ništarijom i izdajnikom u javnim komentarima nakon neuspešnog trovanja Skripalja novičokom u Engleskoj 2018. godine.

“On je bio jednostavno špijun. Izdajnik domovine,” rekao je na konferenciji u Moskvi.

To je bio Putin u svom najiskrenijem obliku, podsećajući na obećanje koje je dao kao premijer 1999. godine: Da će se rešiti čečenskih pobunjenika gde god oni bili.

Naravno, kada bilo ko umre – ili gotovo umre – bilo to otrovom ili metkom, bombom ili projektilom, Putin s tim nema veze.

Kremlj je sve tvrdnje da je ruski vođa umešan u Prigožinovo novodno ubistvo proglasio “apsolutnim lažima.”

Skripalj i Navaljni? On s time nije imao ništa. Ništa nije znao ni o Denisu Voronenkovu – bivšem članu ruske Komunističke partije i Putinovom kritičaru koji je upucan u Kijevu 2017. godine.

Tadašnji ukrajinski predsednik Petro Porošenko njegovo ubistvo je opisao kao “čin državnog terorizma od strane Rusije.”

Ništa Putin nije imao ni sa smrtima dvojice ruskih tajkuna, Pavela Antova i Ravila Maganova, koji su prošle godine pali kroz prozore. Obojica su kritikovali invaziju na Ukrajinu, a Kremlj je odbacio ikakvu ideju da su njihove smrti sumnjive.

Paralela s ubistvom u Staljinovo doba

Usprkos Putinovim rečima iz 2015. godine da bi sva politička ubistva trebalo da prestanu, trovanja, padanja kroz prozore, sumnjiva samoubistva, pucanja, bombardovanja – a sada i rušenja aviona – nastavila su se besramno redovno, piše Politico.

Ne bi li Putin trebalo da bude zabrinut zbog toga što su njegovi pozivi na prestanak s ubistvima ostali neodgovoreni?

Je li car toliko slab da se njegove reči ne čuju? Čak i kao istražitelj, neverovatno je neuspešan. Putin je sam poveo potragu za ubicama Nemcova: Iako su osuđena petorica Čečena, Putin ipak nije uspeo da otkrije ko ih je platio.

Sve je to jedna velika interna šala. Rusi su istrenirani decenijama komunizma, a potom i putinizma, da mogu istovremeno da veruju čitavom nizu kontradiktornih narativa.

Oni znaju šta je istina, a što je pogodno. Kremlj im ispriča službenu verziju ne očekujući da će u nju iko da poveruje, već samo da će nastaviti da je ponavlja kao istinu.

Ipak, Kremlj je možda ovaj put bio zbunjen oko toga koja priča bi mogla da drži vodu. Upravo zato je ruski vođa ponudio i šargarepu i štap, hvalivši Prigožina i istovremeno ga kritikujući.

To takođe objašnjava zašto se dva meseca čekalo na Prigožinovu smrt nakon neuspešne pobune: To je bilo dovoljno vremena da se odred Vagner nacionalizuje, da se razdvoje regruti i oficiri i da se proceni koliko će plaćenici biti odani oružanim snagama.

Sva ta nervoza i pripreme podsećaju na ubistvo koje se dogodilo u jednom drugom vremenu: Davne 1934. ubijen je Sergej Kirov, stari boljševik i nekadašnji prijatelj i saveznik Jozefa Staljina.

Iz nejasnih razloga, Kirova je upucao problematični mladi komunista koji je imao profil savršenog žrtvenog jagnjeta.

Uprkos trudu sovjetskih i ruskih istoričara da skinu senku sumnje sa Staljina, istoričarka Ejmi Najt kaže da postoje “prilično uverljivi dokazi” koji povezuju Staljina s ubistvom mogućeg i popularnog rivala.

Okolnosti ovog zločina upućuju na umešanost Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove, a za Najt ni ne postoji opcija da bi ta sigurnosna agencija išta učinila bez direktne Staljinove naredbe.

Tom prilikom, Staljin je, kao i Putin danas, pokazivao nervozu.

Ipak, valja naglasiti da je Staljin ovo ubistvo iskoristio kao izgovor za još veću političku represiju i početak zlokobne Velike čistke.