Kršenje ljudskih prava ekonomskom moći

U poslednjih osam godina elektronski nadzor u Kini je sve rasprostranjeniji, netolerancija prema slobodi izražavanja je sve jača, a mnogim advokatima je oduzeta dozvola za rad ili su uhapšeni samo zato što su branili prava svojih klijenata. Štaviše, Si je ukinuo ograničenje na dva predsednička mandata, povukao mere zaštite građanskih sloboda u Hongkongu i nadzirao stavljanje u pritvor i nasilno prevaspitavanje hiljada Ujgura i drugih muslimana u provinciji Sinđijang.

O ovome se dosta izveštava u svetskoj štampi. Ono što je manje poznato jeste da Kina koristi svoju ogromnu ekonomsku moć i međunarodni uticaj da potkopa zaštitu ljudskih prava i na globalnom nivou. Kina se definitivno već dugo uzda u svoju ekonomsku snagu da bi sprečila međunarodnu osudu svog izveštaja o ljudskim pravima. Pošto se toliko mnogo zemalja boji da prezire Kinu, one su odbile da stave potpis na rezolucije koje je kritikuju u Savetu UN za ljudska prava.

Slično tome, nakon osude pisca-disidenta Lijua Sjaoboa na 11 godina zatvora 2009. (za krivično delo sakupljanja potpisa za peticiju u vezi s pravima), kineska vlada se zabrinula da će Lijuu biti dodeljena Nobelova nagrada za mir. Stoga je zapretila Norveškoj, gde se nagrada dodeljuje, ekonomskom odmazdom. U tom slučaju su, međutim, napori Kine omanuli – Liju je dobio nagradu 2010. Pošto je pažljivo upravljala svojim prihodima od prodaje nafte iz Severnog mora, Norveška ima najveći državni investicioni fond na svetu i nije naročito osetljiva na ekonomsku prisilu. Ali, što je još važnije, Norveška ne posluje mnogo s Kinom, zbog čega je u dobroj poziciji da izdrži kampanje vršenja pritiska (koja uglavnom uključuje kupovinu norveškog lososa).

Međutim, prema nedavno objavljenom Svetskom izveštaju 2020 Hjuman rajts voča (HRV), Kina je od tada intenzivirala napore i više se ne zadovoljava samo sprečavanjem kritike svog izveštaja o ljudskim pravima. „U Savetu UN za ljudska prava“, primećuje izvršni direktor HRV-a Kenet Rot, „Kina se rutinski protivi takoreći svakoj inicijativi za ljudska prava kojom se kritikuje određena zemlja osim ako ona nije razvodnjena toliko da obezbedi pristanak te vlade.“

Kina je na taj način uspela da mnoge druge vlade pridobije na svoju stranu. „Poslednjih godina“, objašnjava Rot, „Kina se protivi rezolucijama kojima se osuđuju kršenja ljudskih prava u Mjanmaru, Siriji, Iranu, Filipinima, Burundiju, Venecueli, Nikaragvi, Jemenu, Eritreji i Belorusiji.“ U slučaju, na primer, Mjanmara, „Peking je bio jasan da neće tolerisati pritisak na Mjanmar uprkos zaključcima misije UN za utvrđivanje činjenica da protiv vrhovnih vojnih lidera Mjanmara treba povesti istragu i treba da budu sudski gonjeni zbog genocida“ koji je izvršen nad Rohinđama, manjinskom zajednicom u zemlji. Izopačeno je i to što iako je islamofobija ključan faktor u progonu Rohinđa, širi stav Kine o ljudskim pravima takođe je pomogao mnogim zemljama s pretežno muslimanskim stanovništvom da izbegnu kritiku za njihova kršenja ljudskih prava.

Stvari pogoršava i to što Rot pokazuje da se sposobnost Kine da ućutka druge vlade širi čak na one koji su se pozicionirali kao borci za ljudska prava. „Francuski predsednik Emanuel Makron je posetio Kinu u novembru 2019, ali nije javno pomenuo ljudska prava“, napisao je Rot. „Gostujući lideri obično pravdaju takvo ćutanje u javnosti tvrdnjom da pitanja ljudskih prava postavljaju u privatnim razgovorima s kineskim zvaničnicima. Ali gotovo da nema dokaza da ovaj pristup ‘iza scene’ donosi bilo šta dobro.“

Slučaj SAD je nekako komplikovaniji. Administracija predsednika Donalda Trampa je u oktobru 2019. za zlostavljanje Ujgura uvela sankcije Birou za javnu bezbednost u Sinđijangu, kao i nekoliko kineskih tehnoloških kompanija za njihovu umešanosti u kršenje ljudskih prava, za šta zaslužuje pohvalu. A pojedini zvaničnici administracije su otvoreno osudili praksu Kine u vezi s ljudskim pravima.

Problem je u tome što je izveštaj o ljudskim pravima te administracije takođe sumoran – od zabrane putovanja kojom se targetiraju muslimani do odvajanja članova porodica migranata i njihovog trpanja iza rešetaka. To je znatno potkopalo njen kredibilitet. Tramp teško da može da osudi Kinu zbog njenog izveštaja o ljudskim pravima kada on javno hvali siledžije i diktatore, od Kima DŽong-Una iz Severne Koreje preko ruskog predsednika Vladimira Putina do samog Sija.

Kina je u međuvremenu svoj napad proširila s vlada na targetiranje i privatnih institucija. Prošle godine je, na primer, suspendovala unosni sporazum o emitovanju utakmica sa američkom Nacionalnom košarkaškom asocijacijom u znak osvete za to što je menadžer jednog tima tvitovima podržao demonstrante u Hongkongu. Kina je takođe pretila da će zabraniti kineskim studentima sa stipendijom da pohađaju univerzitete na Zapadu koji sponzorišu programe kojima se kritikuje kršenje ljudskih prava u Kini.

S obzirom da je Si učinio da izražavanje zabrinutosti zbog ljudskih prava bude još opasnije za državljane Kine, još je važnije da se spoljni glasovi ne ućutkavaju. Svi oni kojima je stalo do ljudskih prava moraju da se usprotive širenju kampanje pritiska koju sprovodi Kina. U tom cilju, u izveštaju HRV-a se nudi paket preporuka za suprotstavljanje tome da Kina osporava međunarodni sistem ljudskih prava; većina uključuje veću otvorenost i iskrenost.

Naposletku, javno izlaganje je gotovo uvek najbolji način borbe protiv brutalnih kršenja ljudskih prava. Najgori slučajevi zlostavljanja 21. veka – uključujući genocid nad Jermenima, Staljinov gulag, nacističke logore smrti, Maov „veliki skok napred“ i polje smrti u Kambodži – uglavnom su obelodanjeni svetu tek naknadno. NJihovo otkrivanje i osuda dok su bili u toku bilo bi najbolje sredstvo da se užasi umanje. Isto važi za današnja zlostavljanja u Kini.

Autor je predsednik emeritus Fonda za otvoreno društvo i osnivač organizacije Hjuman rajts voč. Napisao je knjigu „Međunarodni pokret za ljudska prava: Istorija“