Krst i kvir: Vernici se autuju

Tokom razgovora za posao u katoličkom socijalnom udruženju podnositeljki prijave na konkurs jasno je stavljeno do znanja: brak s njenom suprugom biće tolerisan, ali samo dok ona o tome previše ne govori. Jedna službenica Karitasa decenijama je krila svoju lezbejsku vezu, a jedan učitelj veronauke se gotovo ne usuđuje da izađe na ulicu sa svojim partnerom. Jedna žena zaposlena u biskupiji je pak dobila odluku o raskidu radnog odnosa kada je obelodanila svoje građansko partnerstvo sa ženom.

U ekskluzivnom dokumentarcu prvog programa nemačkog javnog servisa ARD, stotinu kvir katolkinja i katolika prvi put je javno govorilo o svojim iskustvima u Crkvi i njenim institucijama. Istovremeno, objavljeno je i saopštenje više od 100 vernika pod naslovom „Autovanje u Crkvi“ u kojem se protestuje protiv odredbi Zakona o radu i netransparentnog sistema koji dozvoljava samovolju i pretnje zaposlenima.

Poseban zakon o radu za Crkve

Sa oko 1,3 miliona zaposlenih, protestantska i katolička crkva su drugi najveći poslodavac u Nemačkoj, odmah nakon javnog sektora. Iako je Opšti zakon o jednakom postupanju namenjen sprečavanju diskriminacije na osnovu vere i polnog identiteta, mnogi zaposleni u katoličkim institucijama moraju da strahuju za svoj posao. Jer crkve u Nemačkoj, tako je regulisano ustavom, imaju opsežno pravo na samoodređenje, što uključuje i da imaju svoj sopstveni Zakon o radu.

Svako ko radi za Katoličku crkvu ili katoličke institucije mora da pristane na posebne odredbe u svom ugovoru o radu koje duboko zadiru u privatnu sferu i zabranjuju osobama koje su kvir, odnosno ne heteroseksualne ili cisrodne, da budu otvorene po pitanju svog identiteta. Zbog istopolnog braka bi ti ljudi na kraju mogli i da dobiju otkaz.

Stalni strah za posao

Međutim, crkveni zakon o radu daje kadrovskim menadžerima toliko slobode da zaposleni ponekad postaju zavisni od pojedinih donosilaca odluka. Strah od otkrivanja (autovanja) i, u najgorem slučaju, gubitka posla, sveprisutan je za kvir službenike u katoličkim institucijama. U intervjuima za ARD mnogi su opisali psihološki stres koji iz toga proizlazi.

U nekim slučajevima, pogođene osobe očigledno su pod pritiskom svojih nadređenih. „To je u crkvenom sistemu često veoma suptilno“, kaže službenik zajednice i jedan od pokretača inicijative „Autovanje u Crkvi““, Jens Ehebreht-Cumzande. On se seća situacije u kojoj nije pristao na premeštaj, a odgovorna osoba mu je odgovorila da bi mu bolje bilo da, u svom „posebnom načinu života“, uradi ono što se od njega očekuje.

Tomas Šiler, direktor Instituta za kanonsko pravo na Vilhelmovom univerzitetu u Minsteru, smatra da se takva iskustva ljudi događaju upravo zbog toga što postoji katoličko radno pravo. Šiler se inače bavi savetovanjem onih zaposlenih koji dolaze u sukob s crkvenim radnim zakonom i kaže da ne postoji pravna sigurnost za kvir-radnike u Katoličkoj crkvi i njenim institucijama.

Političari žele da razgovaraju o reformi

Osim toga, tu je i homofobična atmosfera koju crkveno rukovodstvo u Vatikanu neguje. Papa Franja je doduše o kvri-osobama govorio pomirljivim rečima, ali u Katehizmu, službenoj zbirci osnovnih katoličkih učenja, homoseksualnost se, uz pozivanje na Bibliju, i dalje opisuje kao „loša zabluda“, a homoseksualni ljudi se pozivaju na „čistoću“. U proleće 2021. Vatikan je zabranio blagosiljanje homoseksualnih parova, jer Bog ne blagosilja „greh“.

Nijedan predstavnik klera iz Vatikana nije bio spreman da govori za ARD. Od nemačkih biskupija, uprkos brojnim zahtevima, samo je ahenski biskup Helmut Dizer dao intervju: „Izvinjavam se u ime Crkve za ljude koji su povređeni u svojim pastoralnim susretima s Crkvom, neshvaćeni, prisiljeni da razmišljaju u smislu određene pozicije koju sami ne mogu da prihvate.“ Biskup Dizer vidi potrebu za reformom radnog prava, ali ostali nemački biskupi su po tom pitanju podeljeni.

U koalicionom sporazumu nove nemačke vlade SPD, Zelenih i Liverala, najavljeno je da će se sa crkvama razgovarati kako bi se crkveni zakon o radu mogao uskladiti s državnim pravom. No, vlast to crkvama ne može da propiše – u ovom slučaju crkveno pravo na samoodređenje je važnije. A veroučitelj će svoju vezu i u budućnosti morati da drži u tajnosti.