„Najefikasniji način da se pojedinac uključi u rat nije propaganda, već „nevine“ akcije“: Ruska analitičarka Ksenija Kirilova za CEPA

„Istraživačice Natalija Saveljeva i Svetlana Jerpiljeva objavile su članak u oktobru u časopisu Sociološki forum. Autorke su obavile intervjue sa stanovnicima dela ukrajinskog regiona Donbasa koji je pod ruskom kontrolo.

Studija je imala za cilj da shvati šta je motivisalo obične civile da se uključe i da li je postojala predispozicija koja utiče na njihov izbor.

Autorke su identifikovale pet socijalno uslovljenih grupa uključenih u sukob. Među stanovnicima Donbasa izdvojile su se dve kategorije.

Prvo, tu su obični građani, često sa visokim nivoom obrazovnih postignuća, koji su počeli da učestvuju u aktivnostima antimajdanskih „mobilnih brigada“ koje štite svoje kvartove i drugih sličnih organizacija, koje su se pojavile u Ukrajini 2013-14. u vreme proruske vlade predsednika Viktora Janukoviča.

Ukrajinske vlasti tvrde da su provokatori iz Rusije aktivno učestvovali u grupama protiv Majdana.

Sociolozi sugerišu da je učešće u takvim organizacijama uvuklo ove pojedince u vojne aktivnosti, prvenstveno motivisane strahom od neodobravanja ili neprijateljstva sopstvenih drugova ratnika.

Dok su mnogi dobrovoljci iz Rusije imali borbeno iskustvo i ideološku motivaciju, lokalni stanovnici su se često „slučajno“ našli na prvim linijama fronta, bilo tako što su se postepeno uključili u aktivnosti paravojnih grupa ili zbog gubitka posla, siromaštva i nedostatka alternativa.

„Ova velika grupa ‘običnih građana’ uvučena je u rat ne automatski, već kao rezultat niza odluka koje su doneli tokom prethodnih šest meseci. U početku nisu hteli da se bore“, objašnjava Saveljeva.

Zanimljivo je da psiholozi koji rade sa mobilisanim pojedincima iz Rusije poslatim na front nakon što je počela invazija u punom obimu, dolaze do sličnih zaključaka.

Prema njihovim rečima, pojedinci koji su dobijali obaveštenje o pozivu ili posetili vojnu kancelariju i dalje su se nadali da će izbeći odlazak na front, ali su se plašili da ne poslušaju naređenja „osobe u uniformi“.

Psihološkinja Ekaterina Krongauz primećuje da ljudi donose mnoge „male neodluke“ pod uticajem inercije, što ih na kraju dovodi sukob sa sopstvenom voljom.

Sve ove studije naglašavaju da najefikasniji način da se pojedinac uključi u rat nije propaganda ili finansijska motivacija, već uključivanje u niz naizgled „nevinih“ akcija.

Odbijanje da se povinuje rizikuje neprijatne posledice, od osude do zatvora. Postepenim pristajanjem na ove radnje, pojedinci postaju manje sposobni da se odupru spoljnom pritisku i sve više zavise od mišljenja onih oko sebe.

Pošto smo ovo shvatili, još je alarmantnije videti eskalirajuću umešanost dece i tinejdžera u paravojne aktivnosti, nešto što se energično promoviše na okupiranim teritorijama Ukrajine.

Za razliku od „obične“ propagande, kao što su predavanja u učionici koja školarci mogu prećutno odbaciti, deca su u ovom slučaju uronjena u kolektivno iskustvo rata. Od 1. septembra na svim okupiranim teritorijama sprovodi se obavezna vojna obuka (NVP).

Tokom ovih sesija, učenici 10-11 razreda (15-17 godina) dobijaju uputstva o vežbama, rukovanju oružjem, upotrebi granata i radu dronova.

Pored NVP časova, od učenika se očekuje da pruže praktičnu pomoć vojsci, baveći se zadacima kao što su tkanje maskirnih mreža i pravljenje rovovskih sveća.

Strategija je da će čak i deca sa proukrajinskim osećanjima, koja možda ne podržavaju zvaničnu ideologiju takozvanog ruskog sveta, nenamerno biti uvučena u proruske aktivnosti i možda će im biti teško da protivreče svojim vršnjacima.

Istovremeno, Rusija uspostavlja mrežu omladinskih vojno-sportskih centara za obuku van školskih prostorija. Prvih 12 otvoreno je ove godine u ruskim regionima kao što su Burjatija, Tatarstan, Kalmikija i okupirana teritorija Donjecke oblasti.

Samo u 2023. planiraju da obuče 9.000 pojedinaca uzrasta od 14 do 35 godina, uključujući „instruktore sa borbenim iskustvom“ u obuku.

Pored vojne obuke, mladi se aktivno podstiču da osuđuju i na drugi način se „bore protiv neprijatelja“. Na primer, na Krimu se aktivno regrutuju dobrovoljci da pomognu šefici Lige bezbednog interneta Jekaterini Mizulini u „identifikovanju opasnog sadržaja u vezi sa izvođenjem specijalne vojne operacije“, što znači pronalaženje „destruktivnih publikacija na društvenim mrežama“.

U ovom slučaju, progon neistomišljenika ne samo da postaje društveno prihvatljiva norma za ove volontere, već i lično iskustvo.

Svakako, ne može se prevideti „obična“ propaganda, posebno usmerena na decu. Psiholozi naglašavaju da deca imaju tendenciju da prihvate reči odraslih zdravo za gotovo, a mnogi mogu biti pokolebani simbolima snage, moći i autoriteta koji se prenose kroz propagandu.

Deca sa problemom autoriteta u svojim porodicama posebno su podložna propagandi.

Biolog Irina Jakutenko naglašava, pak, da su stavovi stečeni u detinjstvu veoma otporni na korekciju. Prema njenim rečima, strah i agresivne reakcije usađene u detinjstvu automatski se manifestuju u odraslom dobu, čak i ako su u suprotnosti sa svesnim stavovima čoveka.

Ovaj odgovor, nazvan „implicitna pristrasnost“, teško je prevazići. Obučeni da preziru Ukrajince, neistomišljenike, građane zapadnih zemalja i još mnogo toga, efekti već postaju jasni kroz nagli porast nasilja i etničkih sukoba u Rusiji. Drugim rečima, ovo može biti samo početak procesa“, zaključuje Kirilova.