„Putinova Rusija postala punopravna zločinačka država u kojoj prestupnici dobijaju imunitet“: Analiza Ksenije Kirilove

Umro je u istražnom zatvoru nakon što su ga čečenske snage zatvorile blizu ukrajinske granice.

Prema izveštajima nezavisnih medija, Demidenko je pomogao ukrajinskim izbeglicama, ugostio ih u svojoj kući i odvezao ih do granice, deo velike mreže Rusa koji pomažu onima koji žele da se vrate kući, ukazuje Ksenija Kirilova, ruska novinarka koja se bavi ruskim društvom, mentalitetom, propagandom i spoljnom politikom, u tekstu za CEPA.org.

U njegovoj kući je boravilo čak 900 ljudi, od kojih su neki nedeljama živeli sa volonterom i njegovom suprugom. Demidenko im je često pomagao novčano i lekovima. Oni kojima je pomogao i dalje su zahvalni na njegovoj pomoći.

Većina opisuje duboko moralnog čoveka koji je jednostavno nastojao da pomogne onima u strašnim okolnostima i pri tom nije imao veze sa ukrajinskim vlastima.

Ali on je ipak postao žrtva. Čini se da je njegovo hapšenje povezano sa lokalnim sukobom sa čuvarima (Demidenko je kritikovao neke zbog traženja mita od izbeglica i uslova za Ukrajince koji čekaju u redu na graničnom prelazu).

Još prošle jeseni ovaj dobrovoljac je optužen za ilegalnu trgovinu oružjem. Svi koji su poznavali Aleksandra smatraju da je slučaj izmišljen, pogotovo što je bio teško mučen u istražnom zatvoru.

Vlasti su njegovu smrt zvanično proglasile samoubistvom, ali Demidenkov sin sumnja da bi njegov otac sebi oduzeo život. Dan pre smrti, dobrovoljac je saznao da se protiv njega vodi istraga za izdaju.

Tokom protekle dve godine, duge zatvorske kazne za sve, pa i za najumerenije, kritike rata postale su uobičajeno mesto. Sada se država kreće protiv onih koji se fokusiraju isključivo na izbeglice.

Iako je poznato da je Demidenko bio protiv rata, on nije bio u kampanji. Kako su primetili očevici, čak je uspeo da pridobije i službenike granične službe FSB.

Vidljiva razmena dobra i zla u Putinovoj Rusiji je sada postala prilično banalna. Od prvih dana rata u punom obimu, agresija se zvala odbrana, rat se nazivao mir, ubistva su se nazivala herojstvom itd.

Većina Rusa se brzo prilagodila takvim zamenama kako bi opravdala ovu „daleku” spoljnu politiku ili su jednostavno iskoristili sve što su mogli od mogućnosti koje je ona predstavljala — na primer, pokušaje da profitiraju od rata.

Ovaj naopaki moral ne važi samo za odnos prema ratu i politici. On se proširio na svakodnevni život ruskih građana i njihov angažman sa državom oko sprovođenja zakona.

Sada se neko može klasifikovati kao navodni neprijatelj države ili najnevinijih i društveno korisnih aktivnosti — od pomoći izbeglicama do bilo koje regionalne inicijative u kojoj budne vlasti mogu da vide „separatističke“ ili „ekstremističke“ tendencije.

Kako primećuju aktivisti za ljudska prava, država je upravo u borbi protiv ovakvih inicijativa otišla toliko daleko da je zabranila „Antiruski separatistički pokret“, organizaciju koja ne postoji.

Istovremeno, mnoga prava krivična dela ostaju nekažnjena, ili zločinci dobijaju smešno lake kazne. Kako su otkrili nezavisni novinari, učešće u ratu ne samo da oslobađa vojnike i bivše vojnike od odgovornosti za lakša ili umerena krivična dela u skladu sa zakonom usvojenim prošlog leta, već se u praksi odnosi i na teška krivična dela.

Analiza relevantnih presuda pokazala je da oni koji se vraćaju sa prvih linija dobijaju najblaže kazne, često uslovne, za sve, od ubistva do pljačke i drugih nasilnih dela.

Na primer, uslovne kazne se često izriču u slučajevima distribucije droge ili teške telesne povrede, dok obični ljudi, koji nisu učestvovali u ratu, uvek dobijaju zatvorske kazne za iste zločine.

Situacija je pogoršana činjenicom da su oni koji su se vraćali sa fronta često ranije osuđivani; međutim, smatra se da učešće u ratu briše njihove ranije osuđivanosti, te se stoga novi slučajevi ne tretiraju kao recidiv.

Bivši osuđenici ne samo da izbegnu kaznu, već i postanu likovi patriotskih stripova koji se široko distribuiraju po školama.

Novinari su otkrili da je među junacima stripa, nastalog po narudžbini društva Znanije, koje nadgleda administracija predsednika, pukovnik Azatbek Omurbekov, koji je sankcionisan od strane SAD zbog umešanosti u ratne zločine u Buči. Omurbekov je u stripu prikazan kao heroj i idealan ruski oficir.

Istovremeno, svaki pokušaj da se raspravlja o istini o zločinima ruskih vojnih lica vodi ka krivičnoj odgovornosti. Reč je o tome da je u protekle dve godine 10 vojnika osuđeno zbog „fingiranja” informacija o vojsci. Najčešće su razgovori sa saborcima bili izgovor za hapšenje.

Najmanje jedan od optuženih, pukovnik Nacionalne garde Valerij Kotovič, dobio je pravu kaznu — šest godina zatvora.

Međutim, prikrivanje zločina ovih muškaraca pod pretnjom odmazde ne može sakriti svest društva. Na primer, stanovnici Burjatije su se žalili novinarima da se suočavaju sa uznemiravanjem pijanih veterana i da se plaše da šetaju ulicama, plašeći se silovanja ili ubistva.

Oni znaju da će u ogromnoj većini slučajeva država stati na stranu zločinca, a možda čak i otvoreno progoniti žrtvu — neki su postali optuženi u krivičnim predmetima za „diskreditaciju“ vojnika.

Putinova Rusija je postala punopravna zločinačka država, u kojoj prestupnici dobijaju imunitet koji je odobrila država. Za običnog građanina, koji nastoji da ignoriše rat i nastavi svoj svakodnevni život, postaje sve teže da se okrene od posledica, zaključuje Kirilova.