Kurt Volker: NATO mora delovati za Ukrajinu

Volker, koji je vodeći stručnjak za spoljnu i nacionalnu bezbednosnu politiku SAD, i nekadašnji specijalni predstavnik SAD za pregovore o Ukrajini kao i ambasador SAD pri NATO, smatra da Alijansa treba da se pobrine da se izraze jasnim i nedvosmislenim terminima.

Ovo je odlučujući trenutak za NATO. Iako će lideri komunicirati o kolektivnoj odbrani NATO i njenoj snazi, oni moraju da vode računa da slučajno ne saopšte slabost Ukrajine.

Ako lideri NATO-a ne istupe sa nekoliko snažnih upozorenja –  o suverenitetu Ukrajine, o gađanju civila i o bilo kakvoj upotrebi nuklearnog, hemijskog ili biološkog oružja – Putin će verovatno zaključiti da ima zeleno svetlo da nastavi.

Odluka NATO-a da održi hitan samit je vitalni korak jer se Alijansa suočava sa najozbiljnijom bezbednosnom krizom u Evropi od Drugog svetskog rata. Ovo je trenutak sadašnje generacije poput onog iz 1939. – može li se Putin zaustaviti u Ukrajini ili će to dovesti do šireg rata?

Putinova invazija na Ukrajinu ide loše. Postaje očajniji, ali će on takođe postati opasniji, povećavajući verovatnoću još užasnijih stradanja civila, kao i izglede da bi Rusija mogla da upotrebi nuklearno, hemijsko ili biološko oružje.

NATO ne samo da mora ispuniti svoje zakonske obaveze kao odbrambeni savez, već takođe mora ispuniti moralne obaveze u zaštiti ljudskog života. Posle pokolja tokom Drugog svetskog rata, uključujući Holokaust, zakleli smo se, “nikad više”.

Gde je ta posvećenost u kontekstu napora Rusije da istrebi Ukrajinu kao državu i narod?

U takvim okolnostima, argumenti da je Ukrajina van teritorije NATO zvuče šuplji. Blokada Berlina 1948-49. dogodila se kada Nemačka nije bila članica NATO-a, a NATO je 1990.-ih zaustavio etničko čišćenje u Bosni i na Kosovu iako oni nisu bili članice NATO-a.

Brutalnost u Ukrajini nije ništa manje uvreda za moral.

Nema sumnje da će NATO izraziti čvrstu volju da odbrani svaki pedalj svoje teritorije, uključujući i baltičke države, kao i Poljsku, Rumuniju i Bugarsku. Ovo opredeljenje mora doći ne samo na rečima, već u obliku naprednog raspoređivanja vojnih snaga na stalnoj osnovi u ovim zemljama.

Sada je vreme da se katalogiziraju ruska višestruka kršenja Osnivačkog akta NATO-Rusija iz 1997. i da se izjavi da NATO više nema nikakve obaveze prema tom sporazumu, uključujući i svoju obavezu da se uzdrži od “dodatnog stalnog stacioniranja značajnih borbenih snaga“ na teritorija članica posle 1991.

Ovako jasna posvećenost kolektivnoj odbrani, međutim, daleko je od dovoljne u odnosu na rusku agresiju na Ukrajinu.

Ako se NATO zaustavi samo na tome da se posveti odbrani postojećih saveznika, to će Putinu signalizirati da može učiniti sve što želi, ne samo protiv Ukrajine, zemlje koja nije članica, u kojoj su civili gađani i koja se može suočiti sa upotrebom oružja za masovno uništenje, već i drugih država u sličnom položaju poput Moldavije i Gruzije.

NATO stoga mora da iskoristi svoju jaku poziciju da projektuje bezbednost u Evropi – u skladu sa svojom drugom ključnom funkcijom, upravljanjem krizama.

Alijansa bi trebalo da izda tri upozorenja:

-Nedvosmisleno izjaviti da je opstanak Ukrajine kao suverene, nezavisne države suštinski interes NATO-a. NATO će učiniti sve što može da osigura opstanak Ukrajine.

– Ponoviti i pojačati upozorenja predsednika Džozefa Bajdena da je bilo kakva upotreba nuklearnog, hemijskog ili biološkog oružja od strane Rusije neprihvatljiva i da će naići na snažan odgovor.

-Naglasiti da će Putin lično, i svo njegovo vojno i civilno rukovodstvo biti procesuirano zbog rata protiv Ukrajine i biti pojedinačno odgovorni za sve počinjene ratne zločine. Saveznici bi mogli da podrže osnivanje specijalnog međunarodnog suda u tu svrhu.

Ruski generali i pukovnici moraju shvatiti da na kraju rata neće biti nekažnjivosti.

Pored ovih upozorenja, NATO bi takođe trebalo da se dogovori o nekoliko konkretnih mera koje bi imale neposredan uticaj:

-Organizovati i obezbediti humanitarne koridore – na zemlji i u vazduhu – kako bi se osigurala isporuka humanitarne pomoći ukrajinskom narodu tamo gde je potrebna.

-Posvećenost obezbeđivanju sve većeg nivoa – u količini i kvalitetu – naoružanja za Ukrajinu. U najmanju ruku, ovo bi moglo da uključi sisteme zemlja-vazduh S-300, sisteme naoružanih bespilotnih letelica, avione MiG-29, druge protivvazdušne, protivtenkovske i protivbrodske sisteme i potencijalno druge tipove aviona.

– Uspostaviti mehanizam razmene za koordinaciju isporuke oružja i zaliha u Ukrajini. Pomoć pojedinačnih saveznika je značajna, ali trenutno uglavnom nekoordinisana. NATO ima prethodno iskustvo i mogao bi to da uradi u sedištu Alijanse, uz terensku operaciju u Poljskoj. Pored ovih upozorenja i konkretnih koraka, NATO mora da zadrži sve druge opcije na stolu – i ne sme da ih isključi preventivno.

Naravno, nijedan saveznik ne želi da ima širi rat sa Rusijom. Ali moramo zapamtiti da Putin takođe ne želi rat sa NATO-om, koji bi Rusija sigurno izgubila. Signalizirajući Putinu šta Alijansa neće uraditi, bilo da će direktno angažovati ruske snage ili sprovesti u zoni zabranjenih letova, ona ga ubeđuje da Zapadu nedostaje odlučnost i da on ima slobodne ruke u Ukrajini.

Kada se sretnu, predsednik Bajden i njegove kolege suočiće se i sa strateškim i moralnim testom.  A da li će proći i jedno i drugo biće odlučujuće za budućnost Evrope.