„Putin mora da zna da je eskalacija na našoj strani“: Kurt Volker o važnosti prijema Ukrajine u NATO

Dosadašnji stav alijanse je potvrdio da će Ukrajina postati članica u nekom trenutku ali ne dok Rusija nastavlja rat protiv Ukrajine. NATO je zabrinut da bi prijem Ukrajine pokrenuo direktan i neposredan rat NATO-a sa snagama Kremlja i da bi to moglo eskalirati do upotrebe nuklearnog oružja.

Ovo gledište je zabluda, tvrdi Volker, i šalje signal Vladimiru Putinu da treba da nastavi borbu.

Volker: NATO da pošalje poruku – Putin nikada neće uspeti da pobedi Ukrajinu

NATO mora poslati suprotnu poruku: da Putin nikada neće uspeti da pobedi Ukrajinu te bi stoga nastavak rata bio besmislen i poguban za Rusiju. Napredovanje sa članstvom Ukrajine u NATO-u će poslati ovu poruku.

Ova poruka je takođe ključna za ekonomski oporavak Ukrajine. Postoji simbioza između vojne i ekonomske podrške Ukrajini. Na primer, nema veće ekonomske koristi za Ukrajinu od otvaranja njenih luka za normalnu plovidbu.

Ipak, to se može postići samo vojnim bezbednosnim operacijama, kao što su deminiranje i sloboda plovidbe Crnim morem. Štaviše, investitori neće staviti velike opklade na Ukrajinu osim ako nisu sigurni da će to biti sigurna zemlja u budućnosti.

Ako bezbednosne mere mogu da pomognu Ukrajini da postigne rast BDP-a od 25 milijardi dolara, to bi bilo dovoljno da proizvede neverovatan prihod od pet milijardi dolara za državni budžet, čime bi se ublažila potreba za zapadnom budžetskom podrškom.

Koje su zablude u sadašnjem pristupu NATO-a?

Prvo, član 5 NATO-a ne postavlja nikakav poseban zahtev da se zapadne kopnene trupe moraju boriti na linijama fronta protiv ruskih snaga.

Stav 1 člana 5 Ugovora o NATO-u glasi:

„Strane su saglasne da će se oružani napad na jednog ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve njih i shodno tome, saglasne su da, ukoliko dođe do takvog oružanog napada, svaka od njih, u ostvarivanju prava individualne ili kolektivne samoodbrane priznate članom 51. Povelje Ujedinjenih nacija, pomoći će Strani ili Stranama koje su tako napadnute tako što će odmah, pojedinačno i u dogovoru sa drugim Stranama, preduzeti radnje koje smatra neophodnim, uključujući korišćenje oružane sile, da obnovi i održi bezbednost severnoatlantskog područja“.

Drugim rečima, postojaće kolektivni odgovor na svaku agresiju na članicu NATO-a, ali ugovor ne precizira kakav će to biti kolektivni odgovor. U njemu se ne navodi da članice NATO-a moraju da pošalju trupe na liniju fronta, iako je to svakako mogućnost.

Treba podsetiti da su članice NATO-a bile umešane u mnoge sukobe u proteklih 70 godina, od Alžira do Koreje, Vijetnama, Bosne, Kosova, Iraka i Libije, a da se član 5 nije pozivao.

Jedini put kada je u čitavoj istoriji NATO-a primenjen član 5 bio je odgovor na terorističke napade na Sjedinjene Države 11. septembra 2001. Pa ipak, u ovom slučaju, odgovor NATO-a na član 5 nije bio slanje trupa u borbu protiv terorista.

Umesto toga, zemlje NATO-a su poslale avione da pomognu Sjedinjenim Državama sprovodeći misije vazdušne policije u vazdušnom prostoru SAD. Kada su Sjedinjene Države izbacile talibane iz Avganistana, učinile su to zajedno sa britanskim, australijskim i poljskim snagama kao koalicija voljnih. Nije bilo uloge NATO-a.

Zaista, prošlo je nekoliko meseci nakon što je u Avganistanu (ISAF) uspostavljena mirovna misija koju su odobrile UN, da je NATO preuzeo bilo kakvu ulogu tamo – a ta uloga nije bila obaveza prema članu 5.

Što se tiče nuklearne eskalacije, Putin zna – i što je još važnije, ruska vojska zna – da bilo kakva nuklearna upotreba ne bi postigla nikakav vojni cilj u Ukrajini, dok bi svakako izazvala direktan odgovor protiv ruskih snaga.

To bi takođe izazvalo univerzalnu osudu Rusije, uključujući i Kinu i druge nezapadne države.

Ideja da je članstvo u NATO-u okidač Putinove agresije je treća zabluda: Ukrajina je imala male šanse za članstvo u NATO-u kada je Putin napao 2014. i 2022.

Štaviše, Rusija ima postojeće granice sa teritorijom Alijanse u Norveškoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj i Sjedinjenih Država, i nije ih napao. Kada je Finska ove godine postala članica NATO-a (uskoro će joj se pridružiti i Švedska), Rusija je to jedva primetila. Pitanje za Putina nije članstvo u NATO-u, već postojanje Ukrajine kao nacionalne države.

Dakle, šta bi član 5 u praksi značio za Ukrajinu?

Postoji više načina na koje alijansa može da deluje kolektivno u odbrani Ukrajine, od kojih mnogi saveznici već rade. Oni obezbeđuju ogromne količine opreme Ukrajini, kao i obuku, finansije, logistiku, obaveštajne podatke, operativno planiranje i još mnogo toga. Ovo je već značajno.

Neke zemlje NATO-a, uključujući Sjedinjene Države, odlučile su da pomognu Ukrajini u nabavci i upotrebi aviona F-16. Ovo je značajna, dugoročna posvećenost budućnosti Ukrajine.

S obzirom na značajne logističke, održavanje, obuku i infrastrukturne zahteve uspešnog programa F-16, ovo je samo vrsta signala koju Putin treba da vidi da bi se uhvatio u koštac sa činjenicom da neće pobediti Ukrajinu.

Odluka Evropske unije da otvori pristupne pregovore sa Ukrajinom takođe šalje značajan signal Putinu da nema scenarija u kojem će on pobediti. Ukrajina je deo evropske porodice i opstaće i napredovati kao suverena, nezavisna evropska demokratija.

Ipak, NATO bi i dalje mogao da uradi više prema članu 5 nego što trenutno čini. Četiri stvari mi odmah padaju na pamet:

• Pomorsko deminiranje: Zapadne zemlje NATO-a mogle bi da rasporede ili prenesu brodove za lov na mine (posebno plovila bez posade) članicama NATO-a sa obalom Crnog mora, kao i u Ukrajinu.

Cilj bi bio stvaranje režima deminiranja u Crnom moru u teritorijalnim vodama Ukrajine (podređenim, naravno, ukrajinskim odbrambenim potrebama), kao i teritorijalnim vodama NATO saveznika, i ogromnim međunarodnim vodama Crnog mora gde takve plutajuće mine predstavljaju opasnost za međunarodni transport.

• Sloboda plovidbe: NATO saveznici — i crnomorske države i druge članice sa značajnim pomorskim kapacitetima — treba da uspostave misiju podrške slobodi plovidbe Crnim morem.

Bilo kakva fizička pretnja bezbednosti brodova trećih strana koji rade u međunarodnim vodama u Crnom moru je neprihvatljiva — baš kao što je neprihvatljiva u Južnom kineskom moru ili Mediteranu.

Ne postoji nikakva implicirana pretnja Rusiji ili bilo kojoj drugoj zemlji koja takođe deluje u Crnom moru – samo obećanje da će braniti pravo bilo kog međunarodnog plovila da slobodno koristi međunarodne vode u Crnom moru.

• Nema ograničenja za određene sisteme: Uprkos ogromnoj podršci SAD i saveznika Ukrajini u poslednjih 18 meseci, došlo je do niza ograničenja za zapadnu vojnu pomoć.

U početku su to bile rakete Stinger. Zatim je to bio oklop, artiljerija, avioni, tenkovi, artiljerija većeg dometa i tako dalje. I ostaju značajna ograničenja u pogledu tipova sistema koje će obezbediti Sjedinjene Države i NATO saveznici.

Od posebnog značaja bi bio najveći domet (300 km) američkih artiljerijskih sistema, pomorskih brodova, raketa dugog dometa i drugih tipova aviona, kao što je avion za napad na zemlju A-10. Nijedan od ovih sistema ne bi trebalo da bude zabranjen.

• Učešće u protivvazdušnoj odbrani u humanitarne svrhe: NATO saveznici već čine značajnu količinu pomoći ukrajinskoj protivvazdušnoj odbrani, uključujući obezbeđivanje ogromnog arsenala slojevitih sistema protivvazdušne odbrane koji služe za zaštitu civila i infrastrukture.

Ruske snage, međutim, nastavljaju da napadaju civile i infrastrukturu bespilotnim letelicama i projektilima, lansiranim sa ruske teritorije i okupirane ukrajinske teritorije. Mnogi od ovih napada su dovoljno blizu da ugroze postojeće NATO saveznike kao što je Rumunija.

Značajno je da ruske snage nisu u stanju da napreduju na kopnu. Jedina pouzdana vojna taktika Rusije je gađanje ukrajinskih gradova i civilne infrastrukture.

Zemlje NATO-a mogle bi da pristanu da direktno učestvuju u ukrajinskoj protivvazdušnoj odbrani kako bi zaštitile ukrajinske civile i infrastrukturu.

Ovo bi moglo uključivati kombinaciju sistema protivvazdušne odbrane stacioniranih na teritoriji NATO-a i raspoređivanje kapaciteta alijanse za vazdušnu odbranu u zapadnoj Ukrajini i na teritoriji NATO-a u blizini Ukrajine radi zaštite ukrajinskih civila — kao i potencijalnih uticaja na teritoriju NATO-a — od ruskog bombardovanja.

U najmanju ruku, trebalo bi da bude moguće zadržati Ukrajinu zapadno od reke Dnjepar (uključujući Kijev, Odesu i Lavov) bezbednom od ruskih napada.

Ova četiri koraka – a možda i drugi – bi stoga mogla postati obaveza NATO-a prema članu 5 prema Ukrajini – o kojima se razgovaralo i usaglasilo u okviru Saveta NATO-Ukrajina.

Ne sme da se isključi naknadno obezbeđenje kopnenih trupa ako bude potrebno — ali nema potrebe da se takve trupe angažuju danas. Putin mora da zna da je eskalacija na našoj strani, čak i ako odlučimo da ne eskaliramo.

Imajte na umu da takva formula ne postavlja teritorijalna ograničenja za primenu člana 5. Da bi se to učinilo, teritoriju koju su okupirali Rusi vratili bi u status dugotrajne okupacije.

Umesto toga, on konkretno definiše vrstu odgovora koji će NATO pružiti prema članu 5, bez prihvatanja bilo kakvih ograničenja podrške NATO-a Ukrajini u obnavljanju svojih granica iz 1991.

U tom kontekstu, treba podsetiti da je NATO primio Zapadnu Nemačku u članstvo kada je Istočna Nemačka još bila pod sovjetskom okupacijom i da je EU prihvatila Kipar kao članicu, iako je severni Kipar bio pod turskom kontrolom.

Sada pretpostavimo da je NATO preduzeo ova četiri konkretna koraka da odbrani Ukrajinu što je pre moguće – čak i bez ukrajinskog članstva. To bi napravilo značajnu razliku u uspehu Ukrajine u ratnim naporima i u njenoj budućnosti kao evropske demokratije.

Ali što je još važnije, ako bi NATO danas preduzeo ove korake — bez ikakve formalne deklaracije o članstvu Ukrajine u NATO-u — to ne bi izazvalo nikakav ruski odgovor osim onoga što Rusija već čini.

Zaista, to bi razotkrilo blef Rusije da su takvi koraci, ili čak i samo članstvo u NATO-u, neka vrsta crvene linije.

Međutim, kada su ove mere sprovedene, alijansa bi tada rešila potencijalno sporno pitanje šta bi član 5 značio u praksi. Pošto ne bi bilo misterije o tome šta bi član 5 značio (mi bismo to već radili), a takođe ne bi bilo misterije u vezi sa odgovorom Rusije (mi bismo to već videli), trebalo bi da budemo u mogućnosti da krenemo napred sa oštroumnošću da pozovemo Ukrajina u NATO.

Put bi bio jasan za poziv za članstvo na samitu NATO-a u Vašingtonu u julu 2024. Ratifikacija bi takođe trebalo da bude brza — u slučaju Sjedinjenih Država, pre predsedničke inauguracije u januaru 2025.

Zaista, američki predsednički izbori 2024. dodaju još veći osećaj hitnosti diskusiji. S obzirom da je ishod potpuno nepoznat, možda će biti previše teško unaprediti članstvo Ukrajine u NATO-u nakon izbora.

Ipak, bezbednost Amerike i Evrope zavisi od bezbedne Ukrajine koja pobeđuje Rusiju. Ovo daje razlog više da se deluje brzo kako bi se Ukrajina uvela u naš veliki savez.