Foto: EPA-EFE/ FILIP SINGERBudući da je Angela Merkel saopštila da će se povući s mesta lidera Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i da neće tražiti reizbor na mestu kancelara kada joj istekne aktuelni mandat 2021, Nemačka se približava prelomnom trenutku.
Zemlja je od 1949. imala samo osam kancelara, što znači da odlazak Merkel neće biti ništa drugo nego svakodnevna pojava. Štaviše, promena državnog vrha u Nemačkoj obično je praćena širom političkom i socijalnom promenom.
Odluka Merkel nije potpuno neočekivana. Pošto su je u septembru 2017. izabrali četvrti put, mala je verovatnoća da će joj nemački birači dati i peti mandat. LJudi se vremenom umore od lidera. Čak i bez njene nedavne zvanične najave se moglo pretpostaviti da će joj aktuelni mandat biti poslednji.
Ali aktuelna transformacija nacionalne i spoljnopolitičke pozicije Nemačke je važnija od promene u rukovodstvu. Međunarodni razdori potresaju same temelje posleratne demokratije Nemačke. Pod rukovodstvom predsednika Donalda Trampa SAD odbacuju Zapad i sve za šta se on zalaže. Ujedinjeno Kraljevstvo će 29. marta 2019. napustiti Evropsku uniju. Kina se na istoku iznedrila kao nova globalna sila.
Na široj razini svetski ekonomski centar ravnoteže se brzo pomera sa Severnog Atlantika na Istočnu Aziju. Digitalna revolucija, “big data” i veštačka inteligencija menjaju način na koji živimo i radimo. A unutrašnje krize EU ne samo da su se nastavile nego su se i intenzivirale, dok hronično previranje na Bliskom Istoku i Africi predstavlja stalnu spoljašnju opasnost po evropsku stabilnost.
Ovi i drugi događaji potresaju nekada čvrst spoljnopolitički temelj Nemačke. Ekonomski model i bezbednosna strategija Nemačke godinama se pozicionira i oko integracije sa Zapadom i uloge Nemačke u okviru EU. Ali današnji izazovi zahtevaju novu stratešku percepciju. Pitanje za sledećeg kancelara će glasiti: ”Quo vadis, Nemačko?”
Bez obzira na to u kojem se pravcu Nemačka kreće, jedna stvar je jasna – tranzicija sa Merkel na njenog naslednika ili naslednicu će doneti dalekosežnu reorganizaciju partijskog sistema zemlje. CDU desnog centra (u savezu s Hrišćansko-socijalnom unijom sa sedištem u Bavarskoj) i Socijal-demokratska partija levog centra decenijama služe kao dva velika garanta političkog kontinuiteta i stabilnosti. Ali, kao i mejnstrim partije širom Evrope, i CDU/CSU i SPD su sada u krizi. SPD je izgubila toliko podrške da možda neće preživeti; a iako je CDU/CSU i dalje najjača jedinstvena snaga u nemačkoj politici, suočava se s dubokim strukturalnim izazovom.
Struktura “sestrinske partije” saveza CDU/CSU od 1949. rutinski mu je omogućavala da obezbedi poziciju kancelara kao najvećeg partijskog bloka u većinskim koalicijama. Ali u uvećanoj ponovo ujedinjenoj Nemačkoj u kojoj sedam zasebnih stranaka imaju poslaničke mandate u Bundestagu, taj aranžman više ne funkcioniše dobro kao nekada.
Tokom godina pre nego što je Merkel prvi put izabrana za kancelara 2005. Nemačkom je upravljala koalicija koju su činili SPD i Zeleni (u kojoj sam ja bio vicekancelar i šef diplomatije). Tokom tog perioda Nemačka je pretrpela bolne promene pošto je socijalni sistem prilagođen realnostima visoke stope nezaposlenosti i nove ekonomske geografije nakon ponovnog ujedinjenja. Istovremeno je morala da se koriguje nemačka spoljna politika da bi odgovarala za novu ulogu zemlje u kontekstu posleratnog perioda na tlu bivše Jugoslavije 1990-ih i da bi odgovorila na opasnost međunarodnog terorizma nakon napada 11. septembra 2001.
Posle pada Berlinskog zida, ponovnog ujedinjenja i perioda visoke stope nezaposlenosti i naizgled beskonačnih reformi Nemačka je iskusila dosta uzbuđenja. Stupanje Merkel na poziciju kancelara je podrazumevalo stavljanje tačke na sve to. Hladan pragmatizam je postao uobičajena pojava. S procvatom ekonomije je izgledalo kao da sunce uvek sija i nebo je uvek plavo. Nad svim tim je bdela “Mutti” (Mama), koja je jednostavno pustila da stvari idu svojim tokom. Nemački birači nisu imali mnogo razloga da je ne izaberu još tri puta.
Sunčani dani sada prolaze. Pomaljanje novog globalnog poretka pred političke odlučioce i političare stavlja teška strateška pitanja koja se ne mogu ignorisati ili odlagati. Glavno je kakvu ulogu Nemačka i Evropa treba da iskroje za sebe u predstojećim godinama. Gde ćemo mi kao Evropljani biti za deset godina i za šta ćemo se zalagati?
Merkel ne nudi zadovoljavajuće odgovore na takva pitanja. Zbog svog veštog pragmatizma sama sebi postaje najgori neprijatelj. Čak i kada je donosila velike, zapravo istorijske, odluke, one su bile zasnovane na uskim, kratkoročnim političkim razmatranjima. To što je Merkel postepeno ukidala nemačke nuklearne elektrane, to što je ukinula obavezno služenje vojske i njene reakcije na finansijsku krizu iz 2008. bili su samo taktički potezi. Do izuzetka je došlo 2015. kada je zauzela moralan stav i otvorila vrata za milion izbeglica.
Pristup kancelarke finansijskoj krizi će se ispostaviti kao njena najveća greška. U to vreme se protivila zajedničkom odgovoru Evrope i umesto toga zagovarala mere na nacionalnom nivou i puku koordinaciju među vladama evrozone. Celokupni evropski projekat je od tada izvan koloseka.
Merkel će naravno biti upamćena kao kancelar “mirovne dividende” i verovatno kao poslednji kancelar posleratnog (Zapadnog) partijskog sistema Nemačke. Ali uporna kriza Evrope će sada oblikovati i deo njene zaostavštine i to će za njenog naslednika predstavljati težak izazov.
Šta je sledeći scenario može samo da se nagađa. Mnogo će zavisiti od toga da li će Nemačka zajedno s Francuskom i dalje slediti svoju evropsku misiju.
Autor je bio šef nemačke diplomatije i vicekancelar od 1998. do 2005. Lider nemačke partije Zeleni je bio gotovo 20 godina
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
