Foto: EPA-EFE/FILIP SINGERKada sam se preselila u Berlin, stekla sam naviku da se zaustavim kod spomenika Stolperštajn („Stolperstein“, Kamen spoticanja) i čitam o Jevrejima koji su iz svojih domova odvedeni u koncentracione logore, piše u autorskom tekstu za Gardijan književnica Lana Bastašić.
„Postoji jedna zgrada na mom putu ka metrou iz koje je odvedeno 16 ljudi. Ali Lucijin kamen me je ohladio do srži. Njen je jedan spomen-kamen ispred velike zgrade. Jedan mali Stolperštajn. Sve što se zna o Luciji je da je odvedena u 61. godini.
To me je navelo da razmišljam o svim ostalim ljudima koji su živeli u zgradi i možda su gledali kako se to dešava. Šta su radili? Da li su samo gledali na drugu stranu?
Moja porodica potiče iz Hrvatske, a kao ne-Hrvati napustili smo zemlju tokom nacionalističke pomame ranih 1990-ih, koju je pokojna Dubravka Ugrešić u svom radu opisala kao borbu za „čist hrvatski vazduh“.
Progonjeni u Hrvatskoj od ranih 1940-ih – moj deda je sa 11 godina uspeo da izađe živ iz logora Jasenovac – našli smo se na severu Bosne i Hercegovine.
Tamo su žrtve bile drugačije. Naše komšije Bošnjake, koji su se od nas razlikovali jedino po muslimanskim imenima, sada su javno klevetali skoro svi srpski mediji.
Ljudi koji su živeli pored nas, slali decu u iste škole, govorili istim jezikom, sada su prikazani kao neljudi, kao džihadisti koji će nas ubijati dok spavamo, kao životinje koje će nam vaditi zube i silovati naše žene.
Sve ove priče sam čula sa šest godina. Znala sam za reč mudžahedini pre nego što sam naučila da čitam.
Srušena je lokalna džamija iz 16. veka u Banjaluci.
Neki od mojih školskih drugova su otišli preko noći i ništa se o njima nije govorilo sledećeg dana na času.
Neki su promenili imena u hrišćanske varijante, ali su ionako bili maltretirani na dnevnoj bazi.
Kada sam imala osam godina, naučila sam kako da razlikujem nas od njih.
Učiteljica više nije bila učiteljica, bila je Srpkinja. Drug iz razreda više nije bio drug iz razreda. Bio je musliman. Lekar više nije bio lekar. On je sada bio Hrvat.
Zašto pisati o Bosni 28 godina nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma?
Istina je da nema mira nakon etničkog čišćenja. Bosna je i dalje duboko podeljena.
Ljudi ne mogu da se dogovore kako da nazovu jezik kojim govore. Ratni zločinci se poštuju na svim stranama. Odliv mozgova iz Bosne raste svake godine.
Traumatizovana deca su postala traumatizovane odrasle osobe, ne mogu da nađu posao ili pristupe pristojnoj zdravstvenoj zaštiti.
Napisala sam roman inspirisan mojim uspomenama iz Banjaluke, koji je preveden na razne jezike, uključujući i nemački, što je dovelo do toga da mi je ponuđena nemačka kulturna stipendija.
Poslednjih nekoliko godina život sam provodila putujući po Nemačkoj da bih pričala o svojoj knjizi i o paralizi s kojom se Bosna još uvek suočava.
Svuda sam sretala saosećajne slušaoce, ljude željne da čitaju priče, da prošire reč, da pomognu.
Ja sam smatrana bosanskom devojkom.
Beli Evropljani sedeli su na književnim događajima i vrteli glavama u neverici dok sam im pričala o etničkom čišćenju.
Nikada više, rekli bi svaki put kada bi im se na društvenim mrežama pojavila neka bosanska godišnjica ili nešto slično.
Ali nikad više je oronula fraza.
Svet zaboravlja, baš kao što je zaboravio i Bosnu.
„Nikada“ je istrošeno i napušteno; ponovo se vraća u sve većem broju i u mračnijim pričama.
Pojas Gaze, već osiromašen okupacijom i nezakonitom 16-godišnjom blokadom, čiju populaciju čini 47 odsto dece, bombarduje najmoćnija vojska Bliskog istoka uz pomoć najmoćnijih saveznika na svetu.
Više od 4.600 Palestinaca leži mrtvo, a mnogi drugi se suočavaju sa smrću pošto nema prekida vatre, zato što ne mogu da izbegnu bombardovanje ili nemaju pristup vodi, hrani ili struji.
Ovo su sve činjenice.
Ipak, čak i pominjanjem reči „Palestina“ u Nemačkoj rizikujete da vas optuže za antisemitizam.
Svaki pokušaj da se pruži kontekst i podele činjenice o istorijskoj pozadini sukoba smatraju se grubim pravdanjem Hamasovog terora.
Ne samo da je policija zaustavila ili prekinula sve propalestinske skupove, već nemačka senatorka za obrazovanje Katarina Ginter-Vunš je takođe poslala mejlove školama u kojima se navodi da „Svako demonstrativno ponašanje ili izražavanje mišljenja koje se može shvatiti kao odobravanje napada na Izrael ili podržavanje terorističkih organizacija koje ih izvode, kao što su Hamas ili Hezbolah, predstavlja pretnju školskom miru u trenutnoj situaciji i zabranjeno je“.
Pored zabrane simbola u vezi sa Hamasom, škole sada mogu da zabrane i „simbole, gestove i izražavanje mišljenja koji još ne spadaju pod krivičnu odgovornost“, što uključuje kefiju, palestinsku zastavu i nalepnice i značke „slobodna Palestina“.
Gušenje protivljenja ubijanju civila u Gazi proširuje se čak i na jevrejski narod.
Jevrejki iz Izraela koja je na berlinskom trgu podigla plakat sa pozivom na prekid nasilja, nemačka policija je prišla za nekoliko sekundi i odvezla je policijskim kombijem. Kasnije je puštena.
Svako ko pokaže solidarnost sa Palestincima automatski se sumnjiči da je prećutni simpatizer Hamasa.
Sajam knjiga u Frankfurtu otkazao je ceremoniju dodele nagrade palestinskoj spisateljici Adaniji Šibli.
Berlinsko pozorište Gorki otkazalo je jednu austrijsko-izraelsku predstavu planiranu za 23. oktobar. A urednik antologije koja sadrži dela 34 arapska pesnika u egzilu rekao je da je događaj otkazala berlinska Kuća poezije.
Dobronamerni ljudi su me savetovali da bi iznošenje ovakvog mišljenja moglo dovesti do toga da me ne pozivaju na književne manifestacije i festivale i da bi moja karijera u Nemačkoj mogla biti završena.
Ipak, dok su umetnici i pisci otkazivani zbog njihovog navodnog antisemitizma, pravi neonacizam je u porastu, sa krajnje desničarskom strankom Alternativa za Nemačku (AfD) koja pobeđuje na lokalnim izborima, a mejnstrim političari razmišljaju o ideji da sklapaju dogovore sa njima.
Isti sajam knjiga koji je otkazao Šiblinu ceremoniju dodele nagrada ranije se suočio sa kritikama zbog toga što je u svoj program uključio izdavačku kuću tvrdokorne desnice Antaios, uz prisustvo članova AfD-a.
Nepokolebljiva zvanična podrška Nemačke akcijama izraelske vlade ostavlja malo prostora za humanost.
Takođe je kontraproduktivna, služi širenju straha, islamofobije i, da, antisemitizma.
Budući da su odrasli u senci kolektivne krivice za nacističke ratne zločine, čini se da mnogi nemački intelektualci gotovo vole priliku da se iskupe za grehe predaka.
To iskupljenje će, naravno, pasti na leđa palestinske dece.
Trebalo bi da se svrsta u kategoriju „navođenje očiglednog“, ali se ipak mora podvući: istorijski gledano, islamofobija je dovela samo do još više terorizma.
Pošto sam odrasla u Bosni, sa potpunom sigurnošću vam mogu reći da začaranom krugu nema kraja.
Licemerje belog spasitelja kojem danas prisustvujemo u Nemačkoj će, dugoročno gledano, koristiti samo belim Nemcima.
Ili ste protiv fašizma u svim njegovim oblicima, ili ste licemer. Osuđujete terorističku organizaciju isto kao i terorizam koji je počinila vlada.
Zgrožena sam Hamasovim postupcima i saosećam sa žrtvama, ali nemam pravo glasa u onome šta rade. Nijedan od mojih poreza ne ide za finansiranje Hamasa. Neki od mojih poreza, međutim, finansiraju bombardovanje Gaze.
U periodu između 2018. i 2022. Izrael je uvezao oružje u vrednosti od 2,7 milijardi dolara iz SAD i Nemačke.
Živeći u Nemačkoj, vidim kao svoju ljudsku odgovornost da je prozovem zbog njene jednostranosti, licemerja i pristanka na etničko čišćenje Gaze.
Šetajući pored Lucijinog kamena svaki dan, podsećam se na tu odgovornost.
Podsećam se šta tišina može da učini i koliko dugo može da progoni mesto i ljude.
Dolazim iz tihog mesta natopljenog krvlju. Nikada nisam mislila da ću osetiti istu tu tišinu u Nemačkoj.“
Prvi roman Lane Bastašić „Uhvati zeca“ (Kontrast, Beograd 2018), dobitnik je Evropske nagrade za književnost 2020. godine i međunarodne nagrade „Latisana per il Nord-est“ 2021. Roman je bio uvršten i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu Biljana Jovanović. Preveden je na 20 jezika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
