„Laže bez rumenila, želi da bude kao Putin“: Sajmon Tisdal analizira debatu Bajdena i Trampa i problem sa kojim se suočavaju SAD

Zvučao je slabo. Zvučao je staro. Veoma stara. A oluja usijanih kritika koja se srušila na njegovu glavu i od prijatelja i od neprijatelja nakon sramne i katastrofalne prve predsedničke TV debate sa Donaldom Trampom na izborima 2024. bila je strašna. Bilo je tužno i bolno gledati, ukazuje Sajmon Tisdal u analizi za Gardijan.

Republikanci su likovali. Oni misle da je sve gotovo pre nego što se glasa. Tvrdili su da je Bajden imao samo jedan cilj: da dokaže, sa 81 godinu, da je sposoban da kao predsednik vodi za drugi mandat – i nije uspeo.

Mnogi Amerikanci će se složiti. Osim što su već mislili da je prestar. Još je nejasno koliko će ovaj neuspeh pokolebati neodlučne birače.

Ponosni, tvrdoglavi Bajden će se žestoko odupreti pritisku da se povuče. I nijedan vodeći demokrata još nije javno voljan da rukuje nožem. To se može promeniti.

To je nesumnjivo trenutak akutne izborne krize za Ameriku. Ipak, svet bi trebalo da zastane i duboko udahne pre nego što sahrani Bajdena i nade demokrata za ponovni izbor.

Skoro izgubljen u buci bio je užasno odbojan nastup samog Trampa. Više je ličio na predatora nego na predsednika, manje kandidata, više odvratnog, reptilskog nasilnika.

Lagao je istrajno i bez rumenila. Za njega su sve politike predrasude. Debata je bila pravovremeni podsetnik koliko je ovaj čovek opasan.

Trampovi udarci uglavnom su bili lažni. Tvrdio je da je Bajden korumpiran i da ga plaća Kina: nema dokaza.

Rekao je da talasi ilegalnih migranata „prilaze i ubijaju naše građane“ na neviđenim nivoima: apsurdna hiperbola.

Najsmešnija je bila njegova tvrdnja da je Bajden „ohrabrio“ Rusiju da napadne Ukrajinu. Tramp se divi Vladimiru Putinu. Voleo bi da bude diktator poput njega.

Ova debata je dokazala dve stvari. Jedna je da se Bajden bori, možda fatalno. Trebalo je da ima razuma i nesebičnosti da dobrovoljno odstupi pre nego što je stigao do ovog žalosnog prolaza.

Drugi je da je Tramp, kome u potpunosti nedostaje principijelnost i pristojnost, etički vakuum koji širi mržnju i koji se neće zaustaviti ni pred čim da bi bio izabran – i, ako mu bude dozvoljen povratak u Ovalnu kancelariju, pokrenuće vladavinu osvete.

Ova debata je pokazala da je vreme da se ponovo uozbiljimo u vezi sa Trampom. Njegove laži, zločini, antidemokratski stavovi, mizoginija i rasistička ksenofobija vremenom su postali poznati. Njegov poraz 2020. na kraju je doneo olakšanje i izvesno samozadovoljstvo.

Ali, kako pokazuju ankete, vratio se. Istina, nikada nije otišao. Da su novembarski izbori održani danas, verovatno bi pobedio.

Za uvid u Trampovu pretnju u realnom vremenu, a ne u udarnom terminu, razmislite o svedočenju Džona Kelija, njegovog najdužeg šefa osoblja Bele kuće – čoveka koji ga je svakodnevno posmatrao izbliza.

Keli opisuje svog bivšeg šefa kao „neistinitog u pogledu stava o zaštiti nerođenog bića, o ženama, o manjinama, o evangelističkim hrišćanima, o Jevrejima, o radnicima i ženama”.

Tramp, kaže Keli, „nema pojma za šta se Amerika zalaže. On se divi autokratama i diktatorima ubicama i nema ništa osim prezira prema našim demokratskim institucijama, našem ustavu i vladavini zakona“.

Ili razmislite o Trampovim planovima za Ameriku i svet. Oni uključuju deportacije miliona migranata bez dokumenata, sveobuhvatni, globalni trgovinski rat koji je pokrenuo porez od 10 odsto na uvoz, neograničeno bušenje nafte, prepuštanje Ukrajine Rusiji i uništavanje NATO-a.

Tramp (78) želi da se Vrhovni sud, prepun njegovih imenovanih, složi da, kao predsednik, može da radi šta god hoće. Ponovo je odbio da kaže da bi prihvatio poraz.

Debata ne samo da je istakla Trampovo nepromenjeno, nepokolebljivo ponašanje, već je istakla i fundamentalne ustavne probleme koji su omogućili ovom bednom životu da se još jednom kreće na udaljenosti od najmoćnijeg posla na svetu.

Ova kriza nije samo zbog Trampa. Radi se o tome kako Amerika funkcioniše – ili ne.

Očevi osnivači, koji su pre 235 godina pisali zakone za agrarno društvo okrenuto ka unutra od manje od četiri miliona ljudi, od kojih je 700.000 ljudi u ropstvu, nisu mogli da zamisle čudaka poput Trampa.

Njihova velika briga bila je sprečavanje „tiranije većine“ – pod kojom su mislili na moć mnogih (uključujući i nebelce) da diktiraju nekolicini. Ipak, današnji problem je suprotan.

Zahvaljujući anahronom izbornom kolegijumu, neuravnoteženim telima kao što je Senat (gde svaka od 50 država ima dva predstavnika bez obzira na broj stanovnika) i doživotnim imenovanjima federalnih sudija i sudija vrhovnog suda, političke manjine imaju nesrazmernu moć.

Kao i Džordž Buš 2000. godine, Tramp je 2016. izgubio na izborima, ali je osvojio predsedničku funkciju. Uskoro bi to mogao ponoviti.

U novoj knjizi, Tiranija manjine, politikolozi sa Harvarda Steven Levitski i Daniel Ziblat tvrde da su ponovljeni neuspesi u reformisanju zastarelih institucija koje olakšavaju i podstiču napredak sve ekstremnijih manjina ostavili zemlju podložnom upravo takvoj vrsti krize koja sada obuhvata to.