Lekcije o borbi za liderstvo u EU

Ako Evropski parlament to odobri, nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen i belgijski premijer Šarl Mišel će postati predsednici Evropske komisije i Saveta, tim redom, a španski ministar spoljnih poslova Žosep Borelj će služiti kao visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Potom, u novembru, Kristin Lagard bi trebalo da nasledi Marija Dragija na mestu predsednika Evropske centralne banke.

Dobra vest je da bi svaki od ovih kandidata ojačao EU u vremenima globalne nesigurnosti. Loša vest je da će sama EU nastaviti da se suočava sa značajnim izazovima koji dolaze iz njene unutrašnjosti. Borba da se popune glavne liderske pozicije rezultirala je eliminacijom procesa Spitzenkandidaten (vodeći kandidati) – tokom kojeg najveća stranačka grupa u Evropskom parlamentu bira predsednika Komisije – i povratkom na sklapanje sporazuma iza zatvorenih vrata, što mnogi smatraju nedemokratskim.

Mora se pronaći objašnjenje kojim će se opravdati ta promena, ili bi kredibilitet EU mogao da bude ugrožen. Na kraju krajeva, princip vodećih kandidata je uveden 2014. da bi se odbacila svaka pomisao da EU pati od nedostatka demokratije.

Borba za liderstvo je takođe pojačala i sukobe perspektiva unutar – i oko – izvora legitimnosti EU. Dok zemlje članice sa snažnom parlamentarnom kulturom smatraju da bi nosioci najviših pozicija trebalo da budu izabrani na osnovu rezultata izbora za Evropski parlament u maju, druge (poput Francuske) misle da je iskustvo u izvršnoj vlasti mnogo značajnije od tih rezultata. Naravno, dugotrajan je proces osmišljavanja široko prihvaćenog sistema za izbor lidera EU.

Uprkos ovogodišnjim poteškoćama, princip vodećih kandidata bi trebalo da bude očuvan i primenjen na narednim izborima, uz dodatne tranzicione liste kandidata koje podržavaju snažnije transevropske stranačke strukture. Osim toga, EU mora i da ojača ulogu Evropskog parlamenta.

Određeni broj članova Evropskog parlamenta je duboko frustriran zbog toga što Savet nije uspeo da nominuje ni jednog od vodećih kandidata u ponudi, a svoj osećaj da su izdani mogli bi da pokažu tako što će glasati protiv imenovanja Ursule fon der Lajen. Ako bi njena kandidatura bila odbačena, vrlo verovatno bi usledilo više meseci institucionalnog zastoja.

Kao znak dobre volje, Fon der Lajen bi trebalo rano da najavi da će raditi na tome da se članovima Evropskog parlamenta da moć da de fakto predlaže nove zakone. Uz međuinstitucionalni sporazum sa Evropskom komisijom, za takvu promenu ne bi bio potreban amandman ni na jedan od osnivačkih ugovora.

Povrh toga, ako budu preuzeli pozicije, Fon der Lajen i novi predsednik Evropskog parlamenta, David Maria Sasoli iz italijanske Demokratske stranke, bi trebalo da uspostave radni odnos jednako blizak kao onaj koji su imali njihovi prethodnici, Žan-Klod Junker i Martin Šulc. Ali, s obzirom na novi sastav Evropskog parlamenta, oni bi trebalo blisko da sarađuju sa predsedavajućima svih parlamentarnih grupa koje žele da rade na jačanju Evrope.

Činjenica da su članovi Evropskog parlamenta izabrali Sasolija umesto kandidata koji je predložio Savet, bivšeg bugarskog premijera Sergeja Staniševa, ukazuje na to da su majski izbori za Evropski parlament doveli do obnovljene želje za institucionalnim samopotvrđivanjem. Pa ipak posle izbora je ovo telo postalo fragmentiranije nego ikad. Broj mesta koji u parlamentu od 751 člana drže dve glavne stranačke grupe, Evropska narodna stranka (EPP) i Progresivni savez socijalista i demokrata (S&D), pao je sa 404 na 336, zbog uspeha koji su postigli Zeleni, nacionalisti i liberalni centristi.

Pad evropskih velikih koalicija i pojavljivanje novih, manjih stranaka će ometati donošenje odluka, što se već demonstriralo time što Parlament nije uspeo da se složi oko svog sopstvenog vodećeg kandidata. Podele među parlamentarnim grupama nisu samo političke, već i geografske.

U EPP skoro da nema članova Evropskog parlamenta iz Francuske ili Italije, a postoje velike delegacije iz Nemačke i Severne Evrope. S&D ima mnogo veću podršku sa Iberijskog poluostrva i iz Italije, uz relativno nove članove Evropskog parlamenta iz Višegradske grupe (Češka Republika, Mađarska, Poljska, Slovačka) ili Francuske.

Povećana fragmentacija u Evropskom parlamentu ide ruku pod ruku sa promenom odnosa između država članica EU. Dani u kojima su Francuska i Nemačka delovale u rukavicama su prošli; a čak ako se one i slože oko nekog pojedinačnog pitanja, blokirajuće manjine mogu da im stanu na put u Savetu. Poslednja runda pregovora oko liderstva EU pokazuje koliko je teško postalo da se dostigne većina, a kamoli jednoglasnost. Nasuprot tome, nacionalne vlade se sve bezobzirnije bore za svoje interese.

Posledica je da će se pojedinačne zemlje članice suočiti sa velikim iskušenjem da određene ciljeve ostvaruju u manjim grupama istomišljenika. Tada će predstavljati izazov da se osigura da takve inicijative poštuju zvanične procese EU, umesto da se odlučuje kroz međudržavne dogovore iza zatvorenih vrata.

Velika izlaznost na izborima za Evropski parlament pokazuje da EU nije izgubila podršku javnosti. Politički centar je ojačao u vreme kada su evroskeptične i nacionalističke stranke u usponu u zemljama članicama. Uopšte, poverenje javnosti u EU je jednako visoko kao 1980-ih, kada su evropske integracije služile kao odbrana protiv Sovjetskog Saveza. Za većinu Evropljana, biti deo EU još uvek nešto znači.

Ali ishod izbora je nagovestio i želju za promenom. Mnogi građani su napustili tradicionalne stranke, a veliki deo njih je to učinio iz straha. Poput političara na nacionalnom nivou, novi lideri EU će morati da odgovaraju glasačima u kojima se ukorenila duboka nesigurnost u pogledu sopstvene i budućnosti njihove dece. Evropljani su razumljivo zabrinuti zbog nadmetanja velikih sila, novih bezbednosnih pretnji, i tehnološke revolucije koja preti da preokrene cele ekonomske sisteme i društva.

EU će, uz saradnju sa vladama zemalja članica, morati da odgovori na ove izazove sa ambicijom i rešenošću. Evropski savet je već osmislio strateški plan za 2019-2024, i sada je lopta na terenu Evropskog parlamenta.

Od izbora u maju, članovi Evropskog parlamenta iz četiri umerene stranačke grupe su pregovarali o zajedničkom programu političkih prioriteta. Drugim rečima, oni postavljaju suštinu iznad ljudstva; bez obzira na to ko će popuniti najviše liderske pozicije, Evropski parlament će već imati gotovu zajedničku platformu. Uprkos zaobilaženju procesa vodećih kandidata, ovaj napor, kao i lista obećavajućih kandidata koje je izabrao Savet, nagoveštava da EU polako i postojano sazreva.

Autorka je direktorka Nemačkog saveta za spoljne odnose (DGAP)