Lekcije za Evropu iz izbegličke krize

Odjednom i praktično bez upozorenja, gotovo milion očajnih ljudi – većinom Sirijaca koji su bežali od pokolja u svojoj domovini – sjatilo se u Nemačkoj. I mada je Nemačka možda, u birokratskom smislu, zemlja sa najboljom upravom u Evropi, čak je i za nju to bilo previše.

Odgovor nemačke kancelarke Angele Merkel na krizu pre dve godine bio je da odbaci pravilnike i otvori granice svoje zemlje. Ostala je čuvena njena poruka nemačkom narodu: „Wir schaffen das“ (Mi to možemo).

Međutim, nemačko javno mnjenje danas pokazuje da je zemlja postala opreznija prema tako jakim gestovima. Da, Nemačka je to uradila jer nije bilo alternative; i mnogi Nemci ponosni su na svoju zemlju zato što je postupila u skladu s okolnostima. Ali većina njih se nada da se takva kriza neće ponoviti.

Iako su mnogi Nemci razumeli šta se dogodilo pre dve godine, mala manjina se i dalje oseća izdanom. Ona je odgovorila besom i ksenofobičnim nacionalizmom i nema sumnje da će se takva osećanja odraziti na način na koji će oni glasati. Međutim, potrebno je sagledati kontekst traume Nemačke zbog izbegličke krize. Daleko više izbeglica tražilo je i pronašlo sklonište u zemljama poput Libana i Turske. U relativnim uslovima, Nemačka je 2015. trebalo da prihvati 20 miliona izbeglica da bi mogla da se izjednači s Libanom. Što se tiče Turske, samo u Istanbulu ima više izbeglica nego u čitavoj Nemačkoj.

Naravno, Nemačka nije jedina evropska zemlja koja je ostala uzburkana zbog izbegličke krize. U mojoj zemlji, Švedskoj, jedna politička stranka koja želi da nas odvoji od ostatka sveta će na izborima sledeće godine verovatno dobro proći. A u mnogim srednjoevropskim zemljama koje su tek nedavno povratile osećaj svog suvereniteta, izbeglice su pretežno doživljene kao pretnja nacionalnom identitetu. Na razne načine, ove teme će dominirati evropskom politikom u narednim godinama. Evropa polako pokušava da olakša tu vrstu traume kroz koju je prošla 2015. Ovaj kontinent je nekad izvozio rat i metež, ali sada želi da se zaštiti od problema svojih suseda.

Jedna od lekcija iz 2015. je da će Evropska unija morati da razvije daleko jaču zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. EU svoju uzvišenu retoriku mora da zameni konkretnom akcijom, istovremeno prihvatajući svoje regionalne i globalne odgovornosti. Bodljikave žice između Mađarske i Srbije neće zaštititi Evropu od uticaja rata u Ukrajini, pučeva i terorizma u Anadoliji ili nasilja u Levantu i Mesopotamiji. I neće pomoći Evropi da upravlja dramatičnom promenom koja je u toku u Africi, kontinentu koji će u narednim decenijama postati dom 40 odsto radno sposobnog stanovništva sveta.

Još jedna lekcija iz 2015. je da evropske zemlje moraju da nauče da preoblikuju svoje nacionalne identitete. Sjedinjene Države, Australija i Kanada su zemlje podignute na imigraciji, a većina nas predstavlja potomstvo ljudi sa nekog drugog mesta. U stvari, nije puno ostalo od „prvih naroda“ u ovim zemljama. Sada je sasvim moguće da u Čikagu ima više ljudi švedskog porekla nego u Stokholmu. Naravno, Evropa se razlikuje od zapadnijih zemalja. Milenijumima su se njena plemena borila jedna protiv drugih. A u poslednja dva veka Evropljani su gradili sve jače nacionalne države i nacionalne identitete na osnovi svojih dugih, složenih istorijskih iskustava.

EU su, naravno, napravile nacionalne države. Ali njihovi građani su želeli da prevaziđu dugotrajno nasleđe tribalizma i rata. Sudeći prema tome, prvih pola veka Evropske unije bio je izvanredan uspeh. Pa ipak, svi svedoče napetostima. Bilo to opravdano ili ne, kada ljudi pretpostave da postoji pretnja njihovom nacionalnom identitetu, njihovi tribalni instinkti počinju da deluju. A za nekolicinu baš prestravljenih, Brisel i Meka izgledaju kao smrtonosna pretnja.

Da bi Evropa pronašla svoje mesto u svetu koji se sve više menja, njeni građani bi morali da uče da prihvataju višestruke identitete. U isto vreme može se biti ponosni Šveđanin i ponosni Evropljanin; neko istovremeno može biti Nemac i Turčin i iz tog dualizma izvlačiti svoju snagu. Nije nelojalnost ako neko sebe vidi kao građanina sveta. Naprotiv, to je časno.

Takva promena u stavovima praviće jednu veoma drugačiju Evropu. Konačno bismo se pomakli od prastarih plemenskih sukoba i strahova i prihvatili umreženu, digitalnu budućnost. Merkel, koja će verovatno dobiti još jedan četvorogodišnji mandat kancelarke 24. septembra, rekla je Nemcima da oni „to mogu“. Ali da li će Nemačka i ostatak Evrope to uraditi ostaje da se vidi. Mi moramo da skiciramo naš put za sebe.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org