Liban: Država u kojoj i nada umire

Centar takvog Libana je bio i ostao Bejrut. Izranjavljen građanskim ratom, kasnije permanentnim napadima Izraela, a potom i užasnom ekonomskom krizom koja je posledica nesposobnih vlasti, ali i nehumanih zapadnih sankcija, Bejrut je doživeo još jednu katastrofu.

Skoro tri hiljade tona natrijum-nitrata je eksplodiralo blizu centra grada. Eksplozija je uništila celu luku koja je prehranjivala 80 odsto države i veliki deo glavnog grada.

Posledice: stotine poginulih, hiljade povređenih, 300.000 ljudi bez krova nad glavom i materijalna šteta od oko 10 milijardi dolara.

„Ne postoje reči kojima bih mogla opisati obim štete u Bejrutu. Videla sam posledice rata u Siriji i Iraku, ali to se dešavalo postepeno, jedno po jedno naselje. Ovde je čitav grad uništen u nekoliko minuta. Patnja i bol su neshvatljivi“, napisala je novinarka Rania Kalek.

Dok je jedan deo Libanaca siguran da je Izrael ponovo umešao svoje prste, a drugi ubeđen da je za sve kriv Hezbolah, uzrok same eksplozije je još uvek nepoznat.

Ipak, ono što ujedinjuje i jednu i drugu stranu jeste bes koji osećaju prema neodgovornoj vlasti.

I pored silnih upozorenja prethodnih godina, vlast je ostala inertna na činjenicu da se od 2014. godine u centru glavnog grada nalaze tone eksplozivnih materija.

Poverenje u vlast je na tako niskom nivou da građani mole svet da im pomogne kroz doniranje novca nevladinim organizacijama i Crvenom krstu, ali nikako zvaničnim institucijama, poznatim po nemerljivoj korupciji.

Francuski predsednik je juče prvi posetio Bejrut nakon eksplozije. Dočekan je kao spasilac. Bejrućani su ga grlili i molili za pomoć koju je on i obećao.

Pored Francuske, pomoć šalju Rusija, Kina, Sjedinjene Države, Nemačka, UAE, Ujedinjeno Kraljevstvo, mnogi drugi, pa čak i Izrael, ratni neprijatelj.

Bez obzira na to, društvene mreže koje su obično pune poruka saučešća i molitvi za zapadne gradove i države, ovog puta su utihnule.

Iako je u pitanju država koja nije priznala nezavisnost Kosova, niti je glasala za ulazak Kosova u UNESCO, ne oglašavaju se ni domaći korisnici društvenih mreža.

Libanci trenutno pokušavaju da ukažu na to da su deo sveta. Mole za pomoć, puštaju poslednje krike, uzdaju se u onaj svet koji ih je upropastio i nadu koja nije umrla svih ovih godina. Ali nakon svega, i ona ih lagano napušta.