Liberalna demokratija gubi centar za ravnotežu

Osim što stvara stalnu zebnju, Trampovo bizarno predsednikovanje postavlja jedno važnije pitanje – budući da je pod opsadom u mnogim svojim ispostavama širom sveta, da li je liberalna demokratija sada u opasnosti da izgubi i svoje uporište? Ako je to tako, posledice po američku spoljnu politiku i svet bi mogle da budu dalekosežne.

Sjedinjene Države su izabrale predsednika čije je shvatanje američke demokratije očito ograničeno na činjenicu da je pobedu odneo u Izbornom koledžu. Stiče se, međutim, utisak da Tramp osim toga ima malo poštovanja za ustavni sistem kočnica i ravnoteža i podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu. Ne poštuje ni „četvrti stalež“ Amerike, odnosno štampu, koju je počeo da predstavlja kao „neprijatelja američkog naroda“.

Izbori, iako su neophodni, jedva da su dovoljni za podupiranje centralnih principa liberalne demokratije. Najzad, ruski predsednik Vladimir Putin, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i mnogi drugi despoti su došli na vlast tako što su osvojili glasove naroda.

Kao što svako dete školskog uzrasta treba da zna, izbori zahtevaju da svi građani tolerišu stavove koji se razlikuju od njihovih. Izbori ne služe da se prevaziđu ili preinače demokratske institucije i razdvajanje vlasti. Bez obzira na to kakav je krajnji učinak Trampove administracije, njen prvi mesec predsedničkih dekreta, ili rečeno američkim političkim jezikom „izvršnih naredbi“, teško može da se smatra trijumfom liberalne demokratije.

Tramp bi dobro uradio ako bi proučio Ustav; a kada je već tu, trebalo bi da pronađe vremena da pročita neka druga dokumenta o osnivanju republike. Mogao bi da počne s prvim dokumentom kolonije Plimut iz 1620. (Mayflower Compact), kojim se implicitno priznaju prava političkih i društvenih manjina u jednoj od najranijih američkih verskih kolonija.

Ali Tramp nije jedini Amerikanac koji treba da iskoristi ovaj trenutak da ozbiljno razmisli o istoriji svoje zemlje i njenoj ulozi u svetu. Iako slogan administracije „Prvo Amerika“ možda može strancima da zvuči zastrašujuće, za druge bi možda mogao da bude olakšanje.

Od kraja Hladnog rata, pre više od četvrt veka, primarni cilj američke spoljne politike je širenje demokratije u svetu. Ali u naporima za ostvarenje te uzvišene ambicije, SAD su ponekad prevazilazile svoje kapacitete. Iako bi se činilo da je podrška Amerike demokratiji pozitivna stvar, njena politika je često primenjivana sa izvesnom dozom arogancije i čak besa.

Amerika je ponekad nametala drugim zemljama demokratiju ili ju je čak uspostavljala na nišanu bajoneta. Ima mnogo razloga zbog kojih se stiče utisak da je liberalna demokratija u povlačenju širom sveta. Ali jedan od njih je definitivno i sve veći prezir država i njihovih lidera, koji su se umorili slušajući optužbe, pridikovanja i ukore SAD.

Razmotrimo Irak. Mnogi zapadni posmatrači su bili nadahnuti prizorom prstiju Iračana umrljanih mastilom nakon što su glasali na prvim izborima u zemlji. Ali, iako su slobodni izbori često prvi korak na putu ka demokratiji, proces nakon toga nije tekao tako glatko u Iraku. Političke identitete sve više definiše sektaštvo, a ne suštinska pitanja; a ubrzo je postalo jasno da se demokratske institucije i kultura tolerancije na kojoj one počivaju ne uvode lako u društva koja ih ne poznaju od ranije.

Pre nekoliko godina sam razgovarao s jednim balkanskim liderom koji je upravo proveo dan slušajući američkog filantropa koji mu je držao predavanje o svim demokratskim nedostacima njegove problematične mlade zemlje. Pošto je razmislio o političkom bolu koji bi nastao ako bi poslušao besplatan savet filantropa, upitao me je: „Šta bi ja trebalo da uradim s tim?“ On je prepoznao da u suštini nema dovoljno inicijative za promociju demokratije – govoriti nekome kako da sprovede demokratske reforme nije isto što i preuzeti rizike i odgovornosti njihove realizacije.

Uprkos njihovoj trenutno toksičnoj političkoj sceni, SAD i dalje imaju jednu od najuspešnijih demokratija u istoriji. One pružaju sjajan model koji ostali treba da oponašaju, ali njihov primer ne može da se nameće svetu. Govoriti ljudima da njihove zemlje treba da budu poput Amerike nije razumna strategija.

Liberalna demokratija je ispala iz ravnoteže i pre Trampove pobede; sada gubi centar za ravnotežu. Sledeće četiri godine bi mogle da budu upamćene kao mračan period za ovaj dragoceni oblik vlasti. Ali liberalna demokratija je nadživela svoje rivale u prošlosti i tako će najverovatnije biti ponovo. Oni koji su se tako snažno borili i toliko mnogo žrtvovali za nju će biti spremni da obezbede garancije da tako ostane.

Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za Istočnu Aziju. Sada je dekan Fakulteta za međunarodne studije Korbel na Univerzitetu Denver

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org