„Licemerje Zapada i rusko carstvo u Africi“: Edvard Lukas, stručnjak za špijunažu, o situaciji u Nigeru

Dodaje da je veliki novi element ruska afrička avantura. Lukas podseća da je samo 17 lidera sa kontinenta prisustvovalo prošlonedeljnom samitu u Sankt Peterburgu, naspram 43 koji su prisustvovali prethodnom inauguracionom događaju pre četiri godine u Sočiju.

Ipak, to što nisu prisustvovali u većem broju ove godine Lukas pripisuje više „zapadnjačkom obtanju ruku nego odbojnosti prema ruskom ratu u Ukrajini“.

Ukrajinska priča o kolonijalnom ugnjetavanju nailazi na malo odjeka među afričkim zemljama koje sukob uglavnom vide kao borbu za moć između istoka i zapada, navodi.

Na bezbednosnoj konferenciji Lenart Meri u maju u Talinu, Estonija, jedan afrički delegat — koji je lično naklonjen Ukrajini — sumirao je poglede na rat među mnogo svojih kolega sa ovom podrugljivom verzijom stereotipnih zapadnih stavova o sukobima u Africi: „Samo jedan veliki broj Evropljana ubija još mnogo Evropljana. Oni to rade vekovima i nastaviće da rade decenijama. To jednostavno nije naš posao“.

Na jednom nivou, Rusija nije značajan trgovinski partner ili donator.

Kremlj nije zainteresovan za stabilan globalni poredak u kojem siromašne zemlje mogu da se obogate.

Ono što može da uradi jeste da iskoristi antizapadno raspoloženje i apeluje na lični interes nemilosrdnih lokalnih lidera koji žele moć i novac, a ne ograničenja koja nameću strani donatori.

Vagner grupa, sa svojim uslugama „diktature u kutiji“ za pučististe i diktatore, uživala je u procvatu poslovanja u afričkim zemljama.

Demonstranti pristalice puča u Nigeru koji su prošle nedelje mahali ruskim zastavama možda nisu plaćeni putinisti.

Ali mora da im je neko dao zastave i Kremlj će lako iskoristiti politički preokret tamo, baš kao što je to učinio u Maliju, Burkini Faso i Centralnoafričkoj Republici.

Šef Vagnera, Jevgenij Prigožin – jeziv lik dostojan Konradovog pera – obradovao je predstavnike Nigera na samitu u Sankt Peterburgu.

Rezultat svega je dilema za Zapad.

Ako ljudska prava i demokratiju shvatimo ozbiljno i kaznimo one koji se loše ponašaju, guramo ove neprijatne režime bliže Rusiji i Kini.

Ako pokušamo da nadmašimo naše geopolitičke rivale, izdajemo naše vrednosti i podstičemo stav da je geopolitika jednostavno borba za moć sa nekim kozmetičkim potezima koji nikoga ne zavaravaju.

Ipak, istina je prilično drugačija.

Gledano sa pozicije mnogih zemalja sa niskim i srednjim prihodima (ne samo u Africi, već i u Latinskoj Americi i Aziji), problem nije propovedanje Zapada, već njegovo licemerje.

Višedecenijsko pranje prihoda od kleptokratije preko Londona, Njujorka i drugih finansijskih centara, na primer, teško da pomažu antikorupcijskoj poruci.

Niti naš zaborav na prošlost ugnjetavanja i poniženja.

Ovo se ne odnosi samo na bivše kolonijalne sile već i na sve napredne ekonomije.

Teret prilagođavanja klimatskim promenama sada najteže pada na zemlje koje se nisu industrijalizovale, a koje su najmanje učinile na stvaranju problema.

Vanredna situacija u vezi sa kovid19 mogla je da podseti bogati svet da patogeni ne poštuju granice i da u skladu sa tim treba da se uvedu programi vakcinacije. Možda će sledeća pandemija imati spasonosniji efekat.

Ove ozlojeđenosti, u najgorem slučaju, stvaraju plodno tlo za ruske (i kineske) operacije uticaja.

Češće stvaraju klimu neprijateljske ravnodušnosti prema onome što se čini uskim zapadnim interesima.

Neposrednu cenu za ovo, kao i za mnoge druge promašaje Zapada, plaćaju Ukrajinci, koji su najmanje učinili da to zasluže.

Ovaj užasan nered može zbuniti naše političare.

Ali to bi moglo barem inspirisati romanopisce.