„Ličio je na leš koji hoda“: Odlomak iz knjige o ukrajinskom predsedniku tokom prve godine ruske agresije na Ukrajinu

Sledećeg meseca navršava se dve godine od Putinove invazije. Rat je odneo stotine hiljada života i daleko je od kraja.

Da epicentar ima fizičku lokaciju, set koordinata, vodio bi do predsedničkog kompleksa u Bankovoj ulici broj 11 u Kijevu. Predsednik i njegov tim su se složili da mi dozvole da tamo provedem veći deo svog vremena tokom prve godine invazije, posmatrajući, stoji u odlomku knjige novinara Sajmona Šustera „Šoumen: Unutrašnja priča o invaziji koja je potresla svet i učinila vođom Vladimira Zelenskog“, koja izlazi 23. januara.

Ponekad se osećalo skoro normalno uprkos sirenama za vazdušni napad. Zbijali smo šale, pili kafu, ali to je bilo i vreme iscrpljenosti i straha.

Na moju frustraciju, Zelenski i njegovi saradnici nisu vodili dnevnike, dok su SMS poruke koje su mi pokazivali na svojim telefonima uslikale malo te emocije.

Predsednik je imao naviku da na tekstove odgovara emotikonom sa podignutim palcem, što su njegovi pomoćnici imali problem da tumače.

Kada bi se tema okrenula njegovom unutrašnjem svetu, mogao je da bude nejasan i ćutljiv, sklon uverljivoj šali ili skretanju, ali je vremenom otkrio mnogo o sebi.

Nije uvek laskavo. Ponekad su ga njegove hvale vredne osobine, poput njegove hrabrosti, dovele u veću opasnost nego što se činilo neophodnim.

Ali predsednikova sposobnost da pobedi svoj strah ima mnogo veze sa načinom na koji je Ukrajina preživela ovu pretnju svom postojanju.

U noći kada smo se prvi put sreli, u bekstejdžu njegove humorističke emisije u proleće 2019, Volodimir Zelenski je izgledao više uplašeno i nije to bila samo trema.

Izgledao je polunem od straha, stisnute usne, očiju uprtih u pod. Njegova kandidatura za predsednika koju je podneo tri meseca ranije njegove nove prdstave je trebalo da počne.

Njegova savetnica za medije pokazala mi je bekstejdž, gde su izvođači već bili u kostimima. „Daj mu minut“, rekla je kada me je videla kako se približavam Zelenskom. Imao je mnogo toga na umu.

Ranije tog dana, neko je pozvao u pozorište i pretio bombom. Anonimni glas je rekao da je zgrada bila opremljena eksplozivom.

Zvučalo je kao obmana, a Zelenski je rekao svojoj trupi da ne paniče. Policajci nisu našli ništa sumnjivo, ali su savetovali pozorištu da prekine predstavu. Zelenski se posavetovao sa upravom i oni su odlučili da nastave. Ovo mu je bila poslednja velika emisija pred izbore.

Kada je te večeri krenuo u svoju uvodnu rutinu, činilo se da ga publika voli. Njegovi prijatelji bi mi kasnije pričali o njegovoj zavisnosti od aplauza, dodvoravanja.

„Izlazak na scenu izaziva dve emocije“, rekao je jednom. „Prvo dolazi strah, a tek kada pobediš strah, počinje zadovoljstvo. To je ono što me je uvek vuklo nazad tamo“.

Pre invazije

Kada je stupio na predsedničku dužnost u proleće 2019, sa 41 godinu, predsednik je obećao da neće živeti u imanjima rezervisanim za vladine službenike, posebno ne u onoj u zatvorenom naselju Konča-Zaspa, koja je među najlepšima.

Imala je salu za bilijar, kućni bioskop i posebno krilo sa zatvorenim bazenom. Prethodni šefovi država ispunili su ga raskošnim nameštajem.

Zelenski, kao komičar, se tome rugao. „Momci, kako bi bilo da pustimo neku decu da žive u ovim rezidencijama“, govorio je.

Ipak, sada je bio tu, svaki dan se vraćao kući kroz ulaz gde je par lavova u prirodnoj veličini sedelo uklesan u kamenu.

Štampa mu to nikada nije oprostila, i pomaže u objašnjenju zašto nije bio popularan lider tokom treće zime svog predsedničkog mandata. On je bio reformator koji je obećao da će izbaciti političare iz njihovih vila.

U noći ruske invazije, Zelenski je bio u svojoj vili.

24. februar 2022: Invazija Rusije

U vili je bilo tiho kada je počelo bombardovanje. Nemački ovčar se meškoljio kao i Kesha porodični papagaj. Oko 4.30 ujutro, uznemirenost je stigla u predsednikovu spavaću sobu.

Oleni Zelenskoj je trebalo nekoliko trenutaka da registruje bumove. Zvučali su kao vatromet.

U susednoj sobi je zatekla svog muža, već obučenog u tamno sivo odelo. Njen zbunjeni pogled naterao je Zelenskog da izgovori jednu reč. „Nachalos“, rekao je. Počelo je.

Do poslednjih sati, Zelenski nije verovao da će se to dogoditi. Tek uoči invazije, Olena je napravila belešku da spakuje kofer.

Ali nikada nije stigla do toga. Radila je domaći zadatak sa decom. Večerali su i gledali TV. Njen muž nije rekao ništa da bi je naterao da veruje da su u opasnosti. Često je skrivao svoju zabrinutost iza šala i osmeha.

Sada je, iz pogleda u njegovim očima, shvatila da su stvari mnogo gore nego što je zamišljala. „Emotivno“, rekla je kasnije, „bio je kao žica na gitari“, živci su mu se rastegli do tačke pucanja. Ali ona se ne seća da je videla strah tog jutra.

Telefonski pozivi su bili brojni je kolona jurila do njegove kancelarije. Jedan je došao od njegovog prijatelja Denisa Monastirskog, ministra zaduženog za policiju i graničare, koji je spavao u svojoj kancelariji, čekajući znake napada. Zelenski je pitao koji je pravac napada Kremlj izabrao. „Sve“, rekao je Monastirski.

Tada je predsednik izgovorio frazu koju će Monastirski dugo pamtiti: „Odbijte ih“.

Takvo samopouzdanje je uvek bila jedna od jačih strana Zelenskog. Ali u tom trenutku je izgledalo pogrešno, na ivici zablude. Znao je da Ukrajini nedostaju sredstva da uzvrati Rusima.

Kroz svoje postupke pre invazije, Zelenski je snosio barem deo krivice za slabo stanje odbrane nacije. Proveo je nedelje umanjujući rizik od invazije u punom obimu i odbio je savet vojnih komandanata da utvrde granicu.

Kasnije tog jutra, neki vladini zvaničnici su se već spakovali i pobegli.

Najgore bekstvo pogodilo je glavnu ukrajinsku obaveštajnu agenciju, SBU. Nekoliko evropskih lidera ponudilo je pomoć Zelenskom da pobegne.

Iako je cenio takve pozive, smatrao ih je i pomalo uvredljivim, kao da su ga njegovi saveznici otpisali. „Bio sam umoran od ovoga“, rekao je kasnije.

Svaki razgovor je pokušavao da vrati na ono što je Ukrajini bilo potrebno – oružje – i bio je iznerviran kada je kao odgovor čuo još ponuda da mu pomognu da pobegne.

Oko podneva, njegovi čuvari su dobili upozorenja o vazdušnom udaru, a Zelenski se spustio u bunker, objekat iz vremena Hladnog rata koji je izgledao kao džinovski tunel metroa, preuređen u stilu poslovne zgrade.

Zelenski se seća da je hrabrio sebe. „Oni gledaju“, rekao je sebi. „Ti si simbol. Morate da se ponašate onako kako šef države mora da se ponaša“.

Bitka za aerodrom Hostomel

Zelenskom su počeli da stižu izveštaji o ruskom vazdušnom napadu na aerodrom, oko 40 kilometara od predsedničkog kompleksa. Nekoliko nedelja ranije, Vilijam Berns, direktor CIA-e, upozorio je da ruska strategija zavisi od iskrcavanja tamošnjih snaga.

U to vreme Zelenski nije bio ubeđen. Po njemu, ruski plan nije uključivao dovoljno vojnika da zauzmu grad od četiri miliona ljudi.

Ali pokazalo se da je CIA bila u pravu. Oko 11 sati ujutru je oboreno najmanje 30 ruskih jurišnih helikoptera.

Predsednikov odgovor iznenadio je neke pomoćnike. Nikada ga nisu videli tako besnog. „Dao je najstroža moguća naređenja“, priseća se jedan. ‘Upotrebite svo raspoloživo oružje da zbrišete svaku rusku stvar tamo.’

Ali Ukrajinci nisu imali snage da brane aerodrom, uprkos upozorenjima CIA-e i drugih. Ubrzo je trupama ponestalo municije i nisu imale izbora nego da se povuku.

U međuvremenu se održavao hitan samit evropskih lidera kako bi se utvrdilo kakvu kaznu zaslužuje Rusija. Lideri Nemačke, Austrije i Mađarske, između ostalih, nisu želeli da prekinu veze sa ruskim bankarskim sistemom. Neko vreme njihova debata je išla u krug – onda se uključio Zelenski.

Bled i umoran, sa bradom koja je počela da se nazire, predsednik nije imao mnogo poverenja u svoje saveznike da će da ih spasu. „Ovo je možda poslednji put da me vidite živog“, rekao im je Zelenski.

Umesto da traži spasenje, on je tražio odgovor na pitanje koje je Ukrajina postavljala decenijama: da li će joj ikada biti dozvoljeno da se pridruži Evropskoj uniji? Njegove primedbe, koje su trajale samo pet minuta, imale su veći uticaj od meseci, ako ne i godina, debata o pretnji Rusije.

Ovde je bio predsednik evropske demokratije, skriven u bunkeru, pripremajući se da se suoči sa svojom smrću i pokoravanjem svoje zemlje.

Meseci u bunkeru

Zelenskom su bile najteže noći. Njegov krevet je bio jedva dovoljno širok da se obrne. Zujanje njegovog telefona retko je prestajalo.

„Tih prvih dana bih sve probudio“, rekao je. „Nisam imao pravo da spavam dok nisam znao gde je izveden udar. Već u 4.50 sati Zelenski bi tražio ažuriranje.

Niko se nije predao očaju tokom te rane faze. Ali na kraju su se svi skšili. Nije bilo mnogo toga za jelo. Jedan ministar mi je rekao da je preživeo danima na čokoladi.

Lice Zelenskog je postalo žućkasto. Žalio se na nedostatak sunčeve svetlosti i svežeg vazduha. Neki od njegovih zaposlenih su se zabrinuli.

Njegov pravni pomoćnik podseća da je ličio na leš koji hoda. „Živa osoba ne može tako da izgleda“, rekla je. Jednog jutra predsednik je promrmljao dobro jutro. „Nisam mogao ni da odgovorim. Nikada nisam video čoveka u takvom stanju“.

Na kraju je život u bunkeru posato rutina. Prva video-konferencija pomerena je na 7 ujutro, dovoljno vremena da doručkuje – uvek pečena jaja. Osoblju su servirani topli obroci; kuvane viršle, knedle od krompira, gulaš.

Zelenski i njegov tim zadržali su zalihe alkohola čak i nakon što je vlada zabranila njegovu prodaju, a on bi povremeno točio vino za pomoćnike koji su mu se pridružili na obroku.

Tu su bile sprave za vežbanje koje je Zelenski navikao da koristi, često noću. Kasnije su stavili sto za ping-pong. Malo ko je mogao da ga pobedi.

Povremeno je pozivao osoblje da pogleda film, često nova holivudska izdanja. Zelenski više nije mogao da trpi sovjetske komedije. „Revoltiraju me“, rekao je. Umesto radosti i nostalgije koje su nekada izazivali, sada je osećao prazninu.

Supruga Zelenskog i njihovo dvoje dece su se u međuvremenu skrivali. Oleni je nedostajao njen muž, ali je želela da zaštiti decu od rata, posebno kada je videla da je njihov sin Kirilo opčinjen njime. Ples i sviranje klavira ga više nisu zanimali; želeo je da se bavi streljaštvom i borilačkim veštinama.

Na njihove pozive, počeo je da nudi svom ocu vojne savete, sugerišući sisteme naoružanja koje Ukrajina treba da nabavi.

„On sve to proučava… Razgovara sa telohraniteljima“, rekao mi je Zelenski sa očiglednim ponosom. Ali Olena je želela da dečaku vrati detinjstvo.

Poseta Ursule fon der Lajen

Ujutro 8. aprila, Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, stigla je vozom iz Brisela da bi nastavila proces podnošenja zahteva Ukrajine za pridruživanje EU. Tog jutra došlo je do raketnog napada na Donbas. Dve rakete pogodile su železničku stanicu u Kramatorsku, garnizonskom gradu: 60 ljudi je ubijeno.

Vest je stigla do Zelenskog kada se pripremao za sastanak sa Fon der Lajen, što je bio ključni trenutak. Nakon što je video slike iz Kramatorska, postalo mu je teško da se fokusira.

To ga je užasnulo. Lokve krvi na trotoaru. Odsečeni udovi među igračkama i koferima. Na jednoj fotografiji Zelenski je video ženu kojoj je odsečena glava eksplozijom.

Kada je došao trenutak da upozna fon der Lajen, lice mu je bilo zeleno.

Na podijumu, Zelenskog je izneverio uobičajeni dar za govorništvo. „Bio je to jedan od onih trenutaka kada tvoje ruke i noge rade jednu stvar, a glava ne sluša“, rekao mi je. „Zato što je tvoja glava tamo na toj stanici.“

„Osećaš li mržnju?“, pitao ga je novinar kasnije tog dana. „Da, osećam mržnju prema ruskim trupama…“ Ipak, Zelenski ni tada nije sebi dozvolio da izrazi mržnju prema Putinu. Čak je tvrdio da ruski lider možda nije u potpunosti svestan svih patnji. „Nisam siguran da zna šta se dešava“, rekao je Zelenski.

Zapanjujuće, činilo se da veruje da bi rat mogao da prestane ako bi mogao da odvede Putina samo u obilazak ratnog područja, ako bi ga pustio da zaviri među mrtve.

Nova faza rata

Otprilike 55. dana invazije počela je bitka za Donbas i Zelenski me je pozvao u svoju kancelariju na razgovor. Njegovi pomoćnici su upozorili da je njegov raspored nepravilan. U poslednje vreme, rekli su, i njegovo raspoloženje.

Imanje je bilo napušteno i pomalo sablasno. Tada je glas sa radija vojnika javio da dolazi. Svi su se povukli da naprave put; štabovi, vojnici, stariji pomoćnici. Bilo je zanimljivo videti kako su stajali ne plašeći ga se, već napeti.

U početku su ga njegovi saradnici često zvali školskim nadimkom Volođa i zadržavali svoja mesta kada bi ušao u prostoriju. Od tada su prešli na službeno obraćanje Vladimir Aleksandrovič.

Promena me je podsetila na nešto što je rekao u kampanji: „Najstrašnije je izgubiti ljude koje imaš oko sebe… one koji te drže na zemlji, govore ti kada grešiš“. Nije bilo jasno da li je neko bio u pravu. i dalje igrao tu ulogu.

Sredinom proleća, Zelenski i njegov tim su počeli da provode većinu svog vremena iznad zemlje. Rusko povlačenje iz predgrađa Kijeva učinilo je da se rizik od opsade oseća daleko. Vratio je fokus na svoju političku agendu.

Delovanje 10 političkih partija je suspendovano za vreme rata zbog navodnih veza sa Rusijom. Zelenski se obračunao i sa svojim bivšim pokroviteljem, medijskim i bankarskim mogulom Ihorom Kolomojskim, kome je država po hitnom postupku oduzela ukrajinsko državljanstvo.

Isto se dogodilo i Genadiju Korbanu, biznismenu i političaru.

Kada je Korban pokušao da uđe u zemlju, graničari su mu oduzeli pasoš. Predsednik je odgovorio sa osmehom na pitanje da objasni. „Dajemo državljanstvo i oduzimamo ga.“

Do leta, vodeći politički klanovi su se razboleli od drskosti Zelenskog. Zakonodavci su počeli da se pitaju da li on može da se nosi sa ovlašćenjima koja su mu poverena po vanrednom stanju.

„Ova ovlašćenja treba koristiti pažljivo“, rekao je Serhij Taruta, član parlamenta iz Mariupolja. „Ne treba ih koristiti za borbu protiv vaših političkih protivnika“.

Pojavio se i drugi svojevrsni protivnik: general Zalužni, vrhovni komandant ukrajinskih oružanih snaga. Od početka rata Zelenski je viđen kao heroj Ukrajine.

Ali sada fan stranice posvećene generalu imale su stotine hiljada pratilaca. Nazivan je gvozdenim generalom. Ljudi su štampali njegovu sliku na majicama.

Tokom mog razgovora sa generalom, on je jasno stavio do znanja da su političari i generali nezgodni partneri. Njihov odnos je najbolje funkcionisao kada se Zelenski držao ubeđivanja saveznika da obezbede oružje.

„On ne mora da razume vojne poslove više nego što treba da zna o medicini ili izgradnji mostova“, rekao je Zalužni.

Ali kako su se Rusi povlačili, Zelenski je postajao sve sigurniji. Formirao je sopstvene vojne prioritete i oni nisu uvek bili usklađeni sa generalovim. Ubrzo se rascep proširio.

Jurij Tajra, predsednikov stari prijatelj, čuo je za to od trupa koje je sreo dok je dostavljao zalihe na frontu. „Ljudi me stalno pitaju: da li si sa predsednikom ili sa Zalužnim?“, rekao je. ‘To je jedno ili drugo.’

Tamo je, rekao je Tajra, general uživao u nivou divljenja koji nijedan političar nije mogao da se nada da će postići… A predsednikova kancelarija je malo mogla da uradi.

Tajna poseta Hersonu

Poziv iz kabineta predsednika stigao je putem SMS poruke: spremite se za put i spakujte četkicu za zube. Nije dalo detalje o odredištu, ali nije bilo teško pogoditi: lučki grad Herson je upravo oslobođen.

Rusi su uništili njegovu infrastrukturu. Rusi su takođe osumnjičeni da su za sobom ostavili agente koji bi mogli da pokušaju da ubiju Zelenskog. Takođe je bio u dometu ruske artiljerije.

Sve do našeg odlaska, telohranitelji su ga pozivali da sačeka. „Moje obezbeđenje je bilo 100 odsto protiv toga“, rekao mi je predsednik. „S moje strane, to je malo nepromišljeno“.

Kada smo stigli do grada, prva stanica je bio trg. Jedna od pomoćnica Zelenskog, Daša Zarivna, koja je tamo odrasla, bila je uplakana. „Uplašila sam se da više nikada neću videti ovo mesto“, rekla mi je.

Ubrzo se začula prva eksplozija i svi su se ukočili, lutajući pogledom u nebo. Onda je usledio još jedan bum. Eksplozije su se nastavile, ali Zelenskom, koji je stajao pored svog Land Cruisera, nije delovalo da smeta. Kao i obično, odbio je da nosi kacigu ili pancir.

U jednom trenutku prolomilo se klicanje – „Slava Ukrajini!“ Zelenski je, na frustraciju svojih čuvara, otišao da pozdravi masu koja je jurnula napred.

Novinari su požurili, opkolivši predsednika što njegovi čuvari nisu mogli da kontrolišu. Jedan je imao užas u očima dok je skenirao gomilu u potrazi za pretnjama. Zelenski se osmehnuo i mahnuo. „Kako ste?“, rekao je svojim pristalicama. „Jesi li dobro?“

Sa trga nas je konvoj odveo do podzemnog komandnog mesta, gde je Zelenski trebalo da se sastane sa oficirima zaduženim za južni front.

Većina je ipak ostala u svojim sobama. Jedan je nastavio da drema, a onda je navukao uniformu preko dugih gaća i vratio se na posao.

Zelenski mi je kasnije rekao da bi uvek voleo da bude dobrodošao kao ravnopravan među svojim vojnicima, a nedostatak adekvatnog dočeka nije mu se činio znakom nepoštovanja.

Sunce je zašlo dok smo se vratili u predsednički voz. U njegov privatni automobil, seo sam preko puta njega, a on je uzeo knjigu o Hitleru i Staljinu, studiju o dva tiranina. Nije našao vremena da je pročita, rekao je.

Od invazije je čitao o životu Vinstona Čerčila, ličnosti sa kojom su ga najčešće poredili. „Ljudi govore različite stvari o njemu“, suvo je primetio Zelenski, jasno stavljajući do znanja da se ne divi Čerčilovom dosijeu kao imperijalisti.

Više bi voleo da bude povezan sa Džordžom Orvelom ili Čarlijem Čaplinom, koji je ismevao Hitlera.

„Ovi umetnici su pomogli društvu“, rekao je on. „A njihov uticaj je često bio jači od artiljerije“.

Nekoliko godina, kada bih se vraćao kući sa putovanja u Kijev, ljudi bi me pitali: kakav je Zelenski? Moji odgovori su se vremenom razvijali, kao i njegov karakter.

U predizbornom tragu mi se činio kao naivni šarmer koji se sprema da uđe u svet cinika, oligarha i nasilnika koji su ga smatrali lakim, i to ne bez razloga. Do kraja 2019. izgoreo je dosta svoje nevinosti. Ali moć ga još nije očvrsnula.

Najveće promene dogodile su se u prvim mesecima ruske invazije. Tvrdoglav, samouveren, osvetoljubiv, nepolitičan, hrabar do tačke bezobzirnosti i neštedljiv prema onima koji su mu stajali na putu, kanalisao je bes i otpornost svog naroda i sa svrhom to iskazivao svetu.

Ali upravo je estrada koju je brusio tokom više od 20 godina kao glumac ono što je Zelenskog učinilo tako efikasnim u borbi protiv ovog rata.

Privatno bi njegovi prijatelji priznali da su šokirani njegovim novim ja. Većina Ukrajinaca nije verovala da to ima u sebi. Nisam ni ja.

Vreme koje sam proveo s njim nije u fokus stavilo svaki aspekt njegovog karaktera. Neki su ostali nejasni, drugi su me zabrinjavali, posebno zamišljajući njegovo vođstvo posle rata.

Ne znam kako će Zelenski podneti tu tešku tranziciju, da li će imati mudrosti i uzdržanosti da se odvoji od izuzetnih ovlašćenja koja su mu data po vanrednom stanju, ili će mu ta moć biti previše zavisna.

Sledeći put sam ga video nekoliko dana pre Božića 2022. u Vašingtonu, njegovo prvo inostrano putovanje od početka invazije.

Bela kuća je poslala avion američkog vazduhoplovstva da pokupi Zelenskog, a on se pojavio u Ovalnoj kancelariji sa Džoom Bajdenom, pre nego što je održao govor u Kongresu.

Videli smo se nakratko, dok je jurio kroz Kapitol.

Lagani zamah njegovog tela nije preživeo invaziju. Hod mu je izgledao olovno, fiksiran u ramenima, kao buldog koji je krenuo u borbu.

Rat se nije završio, nije ni blizu kraja. Ali čovek u središtu toga završio je svoju transformaciju u ratnog vođu.