Likvidacije neprijatelja: Stradaju „mete“ i civili

Ovaj čin se može opisati kao ciljana likvidacija. Pravni stručnjaci Međunarodnog komiteta Crvenog krsta ovu praksu opisuju kao „namerno i svesno korišćenje smrtonosne sile od strane države ili organizovane oružane grupe protiv određene osobe izvan njihove kontrole“.

Iako niko još nije preuzeo odgovornost za napad, čini se verovatnim da je izraelska vlada odgovorna. Izrael trenutno izvodi vojne napade u pojasu Gaze protiv Hamasa.

Hamas je od strane Nemačke, Evropske unije, SAD i drugih zemalja označen kao teroristička organizacija. Procene pokazuju da je u ovom ratu dosad poginulo skoro 40.000 ljudi, ogromnom većinom Palestinci.

Sprečavanje terorizma

U knjizi „Ciljane likvidacije u međunarodnom pravu“ (2008) pravnik Nils Melcer piše da je Izrael verovatno bio prva zemlja koja je 2000. godine počela da primenjuje politiku ciljanih ubistava.

Izraelska vlada je ovu praksu nazvala „politikom ciljanog sprečavanja terorizma“ koju je primenjivala tokom druge palestinske intifade.

Tada je Izrael koristio borbene helikoptere i eksplozivne zamke protiv ljudi u palestinskim teritorijama koje je nazivao teroristima. Do 2007. godine je, kako izveštava vodeća izraelska organizacija za ljudska prava B’Tselem, ubijeno 210 takvih „meta“, ali uz njih i 129 nevinih osoba.

Izrael nije jedina zemlja koja koristi ciljana ubistva. SAD, Rusija, Švajcarska, Nemačka i Velika Britanija takođe snose odgovornost za ciljana ubistva.

Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, pravnici smatraju da je ova praksa sve više prihvaćena širom sveta.

Poznati primeri su ubistvo vođe Al Kaide Osame bin Ladena od strane američkih specijalnih jedinica u Pakistanu 2011. godine i nedavni napadi dronovima u Siriji i Libanu.

Prema istraživanjima nemačkog magazina Špigel iz 2014. godine, Bundesver je igrao važnu ulogu u ciljanom ubijanju lidera Talibana u Avganistanu.

Da li je praksa legalna?

Ciljana ubistva su kontroverzna. Kada se dešavaju u drugoj zemlji, smatraju se kršenjem suvereniteta. Pitanje da li takva ubistva krše zakon još uvek nije jasno.

U Izraelu su ciljana ubistva postala tema 2002. godine, kada su izraelska i palestinska organizacija za ljudska prava pokušale da pravnim putem zaustave ovu praksu. Trebalo je nekoliko godina da Vrhovni sud Izraela donese presudu.

„Izraelska vlada sprovodi politiku preventivnih napada, koja rezultira smrću terorista“, potvrdio je sud u decembru 2006. godine. „Ovi napadi ponekad pogađaju i nevine civile. Da li država deluje nezakonito?“, upitao je vrhovni sudija Aharon Barak. Odgovor je glasio – zavisi.

„Utvrđujemo da se ne može unapred odrediti da li svako ciljano ubistvo krši međunarodno pravo“, navodi se u presudi. „Takođe se ne može unapred utvrditi da li je svako ciljno ubistvo prema međunarodnom pravu dopušteno.“

Kompleksan pravni okvir

Prema navodima pravnika, nekoliko faktora odlučuje o legalnosti ciljanih ubistava. Najvažnije pitanje je prema kojem pravnom okviru se ocenjuje ubistvo: prema unutrašnjem pravu, specifičnim zakonima o ratu ili humanitarnom međunarodnom pravu?

U vremenima sukoba, na primer, primenjuje se humanitarno međunarodno pravo. Ovo pravo dopušta određena nasilja tokom borbi. Međutim, pravno gledano, ubistvo prema humanitarnom međunarodnom pravu može biti sporno ako žrtva u trenutku ubistva nije neposredno učestvovala u neprijateljstvima.

Takođe je važno utvrditi da li je država koja je izvršila ubistvo okupatorska sila, da li bi cilj mogao biti zaustavljen na druge načine (npr. hapšenjem osobe), da li postoje pouzdane agencije za sprovođenje zakona koje bi mogle intervenisati i koji je bio rizik za civile.

Crvene linije?

Organizacije za ljudska prava obično smatraju da su sva ciljana ubistva nezakonita i plaše se da bi mogla postati sasvim odomaćena. Vlade, s druge strane, često ih vide kao korisno sredstvo.

Izraelska vlada redovno koristi ciljana ubistva, izveštavaju novinari sa terena.

„Tokom izveštavanja, otkrio sam da je Izrael od Drugog svetskog rata češće koristio ubistva i ciljana ubistva nego bilo koja druga zapadna zemlja. U mnogim slučajevima je pritom ugrozio živote civila“, piše izraelski istraživački novinar Ronen Bergman u članku za Njujork tajms, oslanjajući se na knjigu o likvidacijama koju je napisao.

Bergman nastavlja: „Ali sam takođe naišao na dugu istoriju dubokih – često žestokih – unutrašnjih rasprava o tome kako očuvati državu. Da li nacija sme primenjivati metode terorizma? Da li može povrediti nevine civile? Kolika je cena? Gde je granica?“