„Ljubav prema Putinu je njegova najgora gadost“: Analiza britanskog Telegrafa o rasprostranjenom antizapadnom osećanju u Evropi i šire

Ispostavilo se, dodaje se, da tako izobličen pogled na svet imaju mnogi ljudi.

Čak i dok je Rusija sprovodila ono što izgledalo kao poslednje u dugoj seriji vansudskih ubistava, ovog puta Jevgenija Prigožina, zemlje BRICS-a su se sastale u Južnoj Africi da odluče koje delinkvente da prime u svoj klub.

BRICS je čudno stvorenje, ocenjuje se. Nema geografsku ili kulturnu koheziju, nema očiglednu svrhu. Započeo je svoj život kao akronim u Goldman Sachsu, upućujući na glavne svetske ekonomije u razvoju – Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu.

Lideri ovih država su 2009. počeli da održavaju godišnje samite, a sledeće godine se pridružila Južna Afrika kada je dodato slovo “S“.

Ubrzo je postalo jasno da Rusija i Kina vide blok kao protivtežu zapadnim međunarodnim strukturama, kao što su NATO, MMF i G7.

U toj fazi, mnogo antikolonijalnih autokratija je izrazilo interesovanje za pridruživanje. Prošle nedelje, prvih šest je pozvano da se pridruže: Saudijska Arabija, Iran, UAE, Argentina, Egipat i Etiopija – svi, osim peronističke Argentine, represivne diktature. Koliko dugo, pitamo se, Indija, koja se tradicionalno ponosi time što je demokratija zasnovana na zakonu, može ostati deo saveza?

Oduševljeni Vladimir Putin, koji nije mogao da prisustvuje lično zbog naloga Međunarodnog krivičnog suda (koji nesumnjivo vidi kao još jedan instrument američke hegemonije), obratio se prisutnima na sastanku preko video veze.

On je za rat u Ukrajini okrivio „politiku kontinuiranog neokolonijalizma“ kroz koju su zapadne zemlje nastojale da „očuvaju svoju globalnu hegemoniju“.

Optužiti druge za kolonijalizam dok bukvalno pripajate teritoriju od suseda koji vam nije pretio zahteva malo bezobrazluka.

Ali Putin se godinama predstavljao kao šampion svih onih koji mrze zapadnu kulturnu nadmoć – uključujući mnoge zapadnjake.

On se poziva na autoritarce na desnici i na levici, prikazujući buržoasku demokratiju kao bezdušnu, izluđenu i degenerisanu.

To je stara pesma, pesma koju su nekada pevali nacisti i Sovjeti. I nailazi na zahvalnu publiku u delovima sveta koji su tokom dugih decenija Hladnog rata bili spremni da cene njenu kadenciju.

Prošlo je više od stotinu godina otkako je Lenjin napisao Imperijalizam: najviši stepen kapitalizma, jedan od najuticajnijih pamfleta 20. veka. Karl Marks je, na razočaranje svojih modernih obožavatelja, bio pristalica kolonijalizma, videći ga kao način za širenje obrazovanja, medicine i klasne svesti.

Ali, do početka 20. veka, marksisti su počeli da se pitaju zašto se obećane revolucije nisu dogodile. Lenjin je 1916. ponudio objašnjenje. Buržoazije su sebi kupile vreme, tvrdio je, pljačkajući bogatstvo svojih podaničkih naroda, tako da je “kapitalizam pretvoren u imperijalizam“.

Ideju da se Zapad obogatio pljačkom, a ne nezavisnim sudovima, slobodnim ugovorom, privatnom svojinom i ograničenom vladom, sovjetski propagandisti su marljivo širili po Aziji, Africi i Latinskoj Americi.

Ove teze su našle svoj put u školskim udžbenicima koje su objavile nove nezavisne države – udžbenicima koji su obrazovali mnoge današnje lidere na globalnom jugu.

U isto vreme, antiimperijalistički pisci postali su popularni na zapadnim univerzitetima, pripremajući teren za ono što danas nazivamo politikom identiteta.

„Učvršćene u agresivnom duhu arogantnim, mesijanskim hrišćanstvom i motivisane primamom za obogaćivanjem pljačke, bele horde su krenule iz svojih zapadnoevropskih domovina da napadnu, pljačkaju, okupiraju, vladaju i eksploatišu svet“, napisao je nigerijski pisac Činvajzu u priči koja inspiriše aktiviste za razbijanje statua i reparacije našeg vremena.

Franc Fanon, revolucionar sa Martinika koji je inspirisao antikolonijalne pokrete širom Azije i Afrike 1961 je rekao: “Blagostanje i napredak Evrope izgrađeni su od znoja i mrtvih tela crnaca, Arapa, Indijanaca i žute rase”.

Za razliku od prethodnih imperijalnih sila, Britanija je većinu svojih bivših kolonija dovela do nezavisnosti mirnim putem. Zaista, upadljivo je da je antikolonijalističko osećanje raslo kako sećanja na britansku vladavinu blede, ostavljajući one koji to nikada nisu iskusili da besne protiv zamišljene verzije.

Uspeh bivših kolonija, kao i uspeh svih zemalja, bio je određen politikom koju su tada izabrali. Singapur se, na primer, opredelio za niske poreze, lake propise i slobodnu trgovinu, i tako je pretekao mnoge države bogate resursima koje su postale nezavisne otprilike u isto vreme.

Koliko morate biti uvrnuti da vidite zapadnu civilizaciju, ne samo kao manjkavu (što su sve civilizacije), već kao inferiornu u odnosu na rusku?
Smrt Prigožina usledila je nakon niza ubistava koje je odobrila ruska država, ponekad magnata koji su zalutali previše blizu prozora (Pavel Antov, Ravil Maganov), ponekad opozicionih političara (Boris Nemcov), ponekad istraživačkih novinara (Ana Politkovskaja, Natalija Estemirova), nekad Rusa koji žive pod zaštitom druge države (Aleksandar Litvinjenko, Boris Berezovski), ponekad običnih ljudi na pogrešnim mestima (Daun Stardžes).

Da li je to od početka bio mafijaški režim? Mnogi analitičari veruju da su bombaški napadi na stanove u Rusiji 1999, za koje su okrivljeni čečenski separatisti, bila operacija lažne zastave koju je osmislio FSB, agencija naslednica KGB-a, da bi Putina doveo na vlast.

Ruske vlasti su blokirale sve pokušaje nezavisne istrage i verovatno ćemo morati da sačekamo Putinovo svrgavanje da bismo saznali istinu.

Opsada moskovskog pozorišta 2002. reklamirala je vrednosti putinizma. Ruski specijalci su ubacili hemijski agens koji je ubio 130 nevinih posetilaca pozorišta, pre nego što su ušli i pucali u one koje su uzimali za taoce. I stanovništvo je navijalo.

To je režim kojem se BRICS divi. Pojmovno hrišćanska država koja ne pridaje nikakvu vrednost ljudskom životu. Kleptokratija koja anestezira svoj narod obećanjima vojne slave čak i dok ih ogorčava i brutalizira.

I ne samo BRICS. Neki ruski demokratski aktivisti, koji sada žive u Litvaniji, sproveli su seriju istraživanja javnog mnjenja ranije ovog meseca. Na njihov užas, otkrili su da, iako se Putina vide kao ubica u bivšim sovjetskim satelitskim državama, u Francuskoj i Nemačkoj mu se dive kao snažnom lideru.

Upitani ko je odgovoran za rat, 36 odsto Nemaca okrivilo je SAD, 15 odsto NATO i devet odsto Ukrajinu; samo 29 odsto krivi Putina ili Rusiju. U Francuskoj, 46 odsto okrivljuje Amerikance, 36 odsto NATO, 19 odsto Ukrajinu, a 40 odsto Putina.

Svaljivanje krivice na Britaniju i Ameriku za sve svetske nevolje može biti zamišljeno kao način da se signaliziraju stavovi visokog statusa, ali to ima posledice.

Ako se Anglosfera sistematski prikazuje kao zla, a ne kao poslednji branilac vladavine prava, lične slobode i predstavničke vlasti, onda će neki ljudi biti privučeni drugim sistemima. Naravno, nedostajaće im prevlast zapadnog liberalizma kada ona nestane; ali to će biti slaba uteha.