Ljudi koji nestaju

Danas izgleda da se ova zlokobna praksa ponovo upražnjava.

Pod vojnim režimima u Čileu i Argentini, čovek je mogao da bude bačen iz helikoptera u more, i da nikada ne bude pronađen. LJudi su mogli da budu ubijeni i zatim spaljeni do neprepoznatljivosti ili ubačeni u kreč, kako bi se ubrzao raspad tela, i zakopani u neobeleženom grobu. U Staljinovom Sovjetskom Savezu, nekoga su mogli da pokupe i odvedu u Lubjanku (sedište KGB-a) ili u neki drugi košmarni objekat u bilo kom trenutku. Tokom čistki 1930-ih i kasnije, članovi Komunističke partije su bili naročito ranjivi, a milioni sovjetskih građana su zauvek nestali u zatvorima ili gulagu.

Danas, moderni diktatori ponovo oživljavaju takvo ponašanje, iznenadno i potajno grabeći ljude, uključujući i poznate ličnosti i visoke zvaničnike, da bi zatim bili zatvoreni ili nešto još gore. U mnogim slučajevima, „nestali“ se vremenom ponovo pojave, ali sa očigledno preobraženim pogledom na svoj raniji rad ili na vladu koja ih je zatvorila. Tu se Kina i Saudijska Arabija posebno ističu – iako ni u kom slučaju nisu usamljene – po orkestriranju niza sve učestalijih besramnih otmica ili nestanaka njihovih oponenata.

Kina je stajala iza prošlomesečnog nestanka šefa Interpola Menga Honveija na putu iz Francuske, gde se nalazi sedište Interpola, ka Pekingu, gde je radio kao zamenik ministra za javnu bezbednost. Mengova otmica je bila naročito šokantna, pošto su se mnogi Kinezi na hvalili njegovim imenovanjem za najviše mesto u Interpolu – koje ga je učinilo prvim kineskim građaninom koji predvodi jednu veliku globalnu instituciju – kao znakom da je zemlja konačno dosegla vrhunski nivo u međunarodnom poretku.

Pa ipak, kineski predsednik Si Đinping je bio voljan da jednostavno odbaci tu pobedu u odnosima sa javnošću. Na kraju, saopšteno je da je Meng u pritvoru i da ga ispituju zbog mita. Ova odluka, koja je opravdana kao deo tekuće kineske antikorupcijske kampanje – postupak za koji kritičari kažu da je samo maska za eliminisanje političkih ličnosti nelojalnih Siju – otkrio je krajnje nepostojanje obzira, ili čak prezir, prema svetskom mišljenju.

U stvari, Si je neka vrsta serijskog kidnapera. Od kako je došao na vlast 2012, različiti ljudi – od malih izdavača knjiga u Hongkongu (uključujući i neke koji nisu imali kinesko državljanstvo) pa do kineskih biznis lidera – su potajno kidnapovani i odvođeni u Kinu. Tek nakon dugog perioda tišine i izolacije, oni su se pojavili samo da bi se odrekli svog rada iz prošlosti.

To se dogodilo i sa Fan Bingbing, najvećom filmskom zvezdom u Kini, koja je nestala prošlog jula, kada je njen prethodno vrlo aktivan nalog na Sina Veibo platformi za društvene mreže (kineska verzija Tvitera) odjednom utihnuo. Niko nije znalo šta se desilo, ali se pretpostavljalo da vlada ima nešto sa tim, a kompanije sa kojima je imala ugovore su presekle sve veze sa njom. Konačno, Fan se ponovo pojavila početkom ovog meseca, i izdala saopštenje sa poniznim izvinjenjem zbog toga što je izbegavala poreze, zbog čega je sada suočena sa velikim novčanim kaznama. U njenoj izjavi našlo se mnogo hvale za Komunističku partiju Kine, za koju tvrdi da je zaslužna za njen uspeh kao glumice. To je bilo deprimirajuće poznato, i podsećalo je na patetične ispovesti Nikolaja Buharina, urednika u časopisu Pravda Komunističke partije, i dugih prilikom Staljinovih čistki.

Saudijska Arabija je takođe počinila niz politički motivisanih otmica visokog profila. Prošle godine, saudijski krunisani princ Mohamed bin Salman naredio je da se zatvori libanski premijer Saad Hariri, koji je boravio u zvaničnoj poseti Rijadu. Hariri je bio izolovan čak i od svojih telohranitelja i prinuđen da podnese ostavku. Nekoliko sedmica kasnije, očigledno prosvetljen na zadovoljstvo svojih zatočitelja, bilo mu je dozvoljeno da se vrati u Liban i da ponovo preuzme svoju ulogu izabranog lidera zemlje.

DŽamal Kašogi, prognani saudijski novinar, nestao je pošto je ušao u saudijski konzulat u Istanbulu da bi dobio dokument kojim se potvrđuje njegov razvod, zato da bi mogao da se oženi Turkinjom narednog dana. NJegova verenica ga je čekala ispred ulaza u konzulat, ali on se nikada nije pojavio.

Kašogijev nestanak je još jedan dokaz o tome koliko malo obzira današnji diktatori imaju prema nacionalnim granicama kada je u pitanju ućutkivanje njihovih protivnika. Još nije poznato šta se tačno dogodilo sa Kašogijem, ali turska vlada, predvođena predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, insistira na tome da je on ubijen dok je bio u konzulatu. Prema turskim vlastima, dva tima, od ukupno 15 ljudi, doletela su iz Rijada u Istanbul na dan kada je Kašogi imao zakazano u konzulatu, i otišli su nakon nekoliko sati. Ovo je, takođe, poznato Rusima: Staljin je isto tako imao specijalne timove za pogubljenja, od kojih je jedan u Meksiku izveo ubistvo njegovog najvećeg neprijatelja Lava Trockog. Uopšte ne iznenađuje što su Saudijci porekli bilo kakvu umešanost. Kašogi je, tvrde oni, izašao iz konzulata.

Ni iskustvo same Rusije kada su u pitanju vladom rukovođeni nestanci nije ograničeno na prošlost. Režim predsednika Vladimira Putina je takođe poznat po tome što na stranom tlu eliminiše svoje protivnike, kao što se navodno dogodilo prilikom napada nervnim gasom na bivšeg ruskog špijuna Sergeja Skripalja i njegovu ćerku Juliju u Velikoj Britaniji u martu.

Pitanje je da li je nepoštovanje diktatora prema granicama ili suverenitetu kada se radi o ućutkivanju protivnika vredno cene koju treba platiti. Najveći deo zapadnog sveta smatra da je Putin odmetnik, da je Si suočen sa sličnim gubitkom kredibiliteta, i da je ugled princa Mohameda kao reformatora ozbiljno ugrožen, možda i toliko da to ne može da se popravi. Svi oni bi uskoro mogli da se suoče sa zaključkom do kakvog je došao Žozef Fuše, Napoleonov šef policije, posle otmice i lažnog suđenja vojvodi od Angijena: „To je bilo gore od zločina; bila je to greška“.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa na Novoj školi i viša saradnica Instituta za svetsku politiku

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org