“Ljudi se integrišu sa ljudima koji su im slični”: Reportaža profesorke FPN za Danas o integraciji migranata u Velikoj Britaniji

Ne propušta da sredom dođe u „U-mix“ centar koji se nalazi blizu stadiona najstarijeg fudbalskog kluba na svetu, Šefild Junajteda.

U centru može da gleda i igra fudbal sa migrantima koji imaju slična životna iskustva kao i on, ali i da dobije pomoć volontera.

“Mnogi se ružno ponašaju prema migrantima i krive nas za sve što se negativno dešava. Svuda smo mete. I dalje se susrećem sa sarkastičnim komentarima na račun moje boje kože. Pored toga, često nemamo dovoljno informacija o tome šta se dešava i jako nam je teško. Dolazak ovde mi mnogo pomaže ne samo zbog toga što osećam da sam deo zajednice, nego i zbog toga što učim engleski, mogu normalno da komuniciram. Osećam se prihvaćenije i sigurnije“, kaže Idris.

Projekat „Rasizam razdvaja, fudbal ujedinjuje“ u Šefildu svake srede okuplja oko 150 migranata i volontera koji dolaze u centar da igraju fudbal i pomažu drugim migrantima da se lakše snađu.

Lisa je kao samohrana majka došla sa Karipskih ostrva još 1999. godine. Ona danas vodi program integracije i edukacije migranata i mladih ljudi.

“Fudbal ti kaže šta se zapravo dešava – mnoga deca i mladi se suočavaju sa rasizmom i ksenofobijom, ali ne umeju ili ne mogu to da kažu. Ovde im omogućavamo prostor da o tome razgovaraju, da se suoče sa onim što im se dešava i da budu deo zajednice“, naglašava Lisa.

Pored fudbalskog kluba Šefild Junajted, koji im povremeno dozvoljava korišćenje prostorija i drugih resursa, program integracije migranata finansira se iz različitih donacija, kao i iz sredstava državne lutrije, a sprovodi se u saradnji sa Univerzitetom u Šefildu.

Osim fudbala, migrantima je omogućen besplatan obrok, psihološka podrška, biblioteka, teretana, učenje engleskog jezika i matematike. Međutim, ovo je jedini takav centar u Šefildu, pa mnogi koji žive u udaljenim delovima grada i okolnim mestima moraju da putuju da bi dobili adekvatnu pomoć.

Dr Tia Šarok, istraživačica sa Departmana za sociološke studije Univerziteta u Šefildu, naglašava da je glavni cilj saradnje univerziteta, organizacija civilnog društva, volontera i migranata u ovom centru izgradnja bolje i inkluzivnije zajednice.

“Dosadašnji uticaj je zaista veliki, s jedne strane mladi migranti imaju gde da dođu, provedu vreme, druže se i odigraju fudbal, da budu prihvaćeni. Osim toga, u sve ovo su uključeni i volonteri koji i sami imaju slična iskustva, kao i socijalni radnici, stručnjaci, edukatori koji su posvećeni ideji da je neophodno pomoći ljudima koji prolaze težak put da bi stigli ovde“, kaže Šarok.

Samo 15 kilometara dalje od Šefilda, u Roteramu, situacija je potpuno drugačija. U ovom mestu, prema poslednjem popisu stanovništva iz 2021. godine, živi tek nešto više od 260.000 ljudi, a najviše ima migranata iz Azije koji su se preselili u taj kraj pre više od dvadeset godina da bi radili u fabrikama čelika, industriji po kojoj je ovaj kraj Engleske poznat.

Osim Pakistanaca i Roma, u opštini žive i migranti iz Poljske i Slovačke, kao i belačko britansko stanovništvo.

Međutim, razlike među ovim zajednicama su tolike da su istraživači sa Univerziteta u Šefildu na primeru segregacije različitih migrantskih grupa u Roteramu napravili mapu socijalnih granica i utvrdili jasne linije prostorne podele između njih.

Najuočljivija granica postoji između belih Britanaca i migrantskih zajednica Pakistanaca i Roma – njihove kuće i ulice u kojima žive su drugačije, dvorišta su drugačije uređena.

Migranti iz Pakistana uglavnom žive u ulici Džejms, i to u kućama izgrađenim za velike porodice ili za čak nekoliko porodica.

Mnogi su pre 30-40 godina došli zbog posla u fabrikama čelika, a danas njihova deca rade kao taksisti, konobari u restoranima, ili kao dostavljači hrane.

Na postojanje socijalne granice na ovako malom prostoru najviše ukazuju arhitektura, stil kuća i raspored prebivališta po ulicama.

Socijalna granica podrazumeva prostornu, često nevidljivu, odvojenost dve ili više zajednica, i institucionalizovana je putem lokalnih urbanističkih planova i politika.

Na primer, park ili druge zelene površine mogu da budu jasna granica između dve zajednice i da onemogućavaju ili da otežavaju međusobni kontakt.

Zanib je rođena u Njukaslu i preselila se u Roteram kad je imala pet godina. Njeni roditelji su došli iz Pakistana tokom šezdesetih godina 20. veka.

Njen otac je radio u čeličani, kao i mnogi drugi migranti iz Pakistana, Jemena, Poljske ili Irske kojih je u tom periodu bilo mnogo manje nego danas.

Zanib naglašava da postoje jasne fizičke granice koje ukazuju na to da je integracija migranata teška: tip i raspored kuća, veličina životnog prostora, ili velike razlike u izgledu kuća u istoj ulici.

Ona ističe da je Bregzit i čitav odnos prema migrantima dodatno otežao život u Roteramu.

“Kraj u kome žive Romi i Pakistanci je daleko siromašniji, prozori i terase na kućama su manje, kad prođete gradom jasno vam je koja grupa ljudi živi gde. Tako se stvaraju manje zajednice unutar većih zajednica, sa različitim pravilima i vrednostima. To otežava život i stvara tenzije, naročito kada u ionako siromašan kraj dolazi još ljudi. Kada ste siromašni, kao što sam ja bila, onda ili hoćete da uspete i da budete najbolji, ili ne. Tako je jedan broj mladih iz naše pakistanske zajednice zaista uspeo, otišli su na univerzitete, postali naučnici, uspešni menadžeri“, priča Zanib.

S druge strane, srednja škola u Roteramu se nalazi u delu grada u kome živi pretežno britansko belačko stanovništvo, pa su deca iz migrantskih zajednica prinuđena da prelaze ceo grad da bi išla u tu školu.

Zanib ističe da bi bolje ulaganje države u ovaj kraj značajno doprineo promenama, s obzirom na to da nema ni centra za mlade, niti prostora koji bi omogućio bolji kontakt i povezivanje zajednica, koje se susreću samo na povremenim festivalima ili okupljanjima u crkvama ili džamijama.

“Ljudi se integrišu sa ljudima koji su im slični. Ovde u Roteramu postoje zajednice koje se nikad nisu srele. Mnogi moji sugrađani nikad nisu komunicirali sa drugim zajednicama koje ovde žive. Ja jesam, zbog društvenog angažmana u zajednici i sopstvenog doktorskog istraživanja. Rekla bih da je to segregacija unutar segregacije“, smatra Zanib.

Prema podacima poslednjeg popisa stanovništva u Velikoj Britaniji iz 2021. godine, od skoro 60 miliona stanovnika, deset miliona je rođeno van britanske teritorije.

Tri najčešće zemlje iz kojih dolaze migranti su Indija, Poljska i Pakistan, koju prate Rumunija i Irska, kao i afričke države Nigerija i Južnoafrička republika.

Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Tekst je nastao tokom studijske posete profesora i istraživača sa Univerziteta u Beogradu u okviru međunarodnog projekta MIGREC kojim rukovodi prof.dr Natalija Perišić sa Fakulteta političkih nauka.