Ljudmila Popović: „Ambivalentni stav“ Srbije stvara „šizofrenično stanje“ u društvu

Srpski narod je s jedne strane pun saosećanja prema patnji nedužnih ljudi, nudi humanitarnu pomoć, briše suze posmatrajući potresne prizore osakaćenih u bombardovanju ljudskih tela i leševa koje izvlače iz ruševina, reke izbeglica koje su preplavile Evropu, decu obolelu od leukemije, koja su lišena poslednje nade na život u podrumu kijevske bolnice, a s druge ‒ poistovećuje se sa njihovim dželatom. To je šizofrenično stanje“, dodaje naša sagovornica.

Prema njenim rečima, osnovni problem u stavu srpskog društva prema agresiji u Ukrajini je uzrokovan „paradoksom između onog što Srbija kao država deklariše i onog što opisuje svojim ponašanjem“.

„S jedne strane imamo osudu agresije Rusije u Ukrajini, a s druge ‒ izveštaje prorežimskih medija o navodnoj iznuđenosti te agresije i pokušajima njenog opravdanja. Agresija nikada ne biva iznuđena, odbrambeni rat je taj na koji biva primoran narod kako bi odbranio svoju zemlju od pretnje porobljavanja. To je poruka koju je trebalo nedvosmisleno, od samog početka uputiti srpskom narodu. Ukrajinci se bore za svoje domove, za slobodu, za pravo izbora“, ističe Popović.

* Kako komentarišete situaciju u Ukrajini? Potpisnica ste protestnog pisma protiv rata u svojoj rodnoj zemlji.

– Brutalni rat epskih razmera, neviđen u Evropi od Drugog svetskog rata, ničim izazvana agresija, čiji jedini cilj vidim u tome da se nametne novi poredak ne samo ovom delu Evrope, već celom svetu, rušenje i razaranje, ubijanje nedužnog civilnog stanovništva zarad zadovoljenja suludih pseudoimperijalističkih ambicija pravi je naziv za ono što se dešava u Ukrajini.

U takvoj situaciji svaki čovek dobre volje, posebno intelektualac koji sebe smatra individuom, koju odlikuje moralni integritet i imperativ nepokolebljivog delovanja radi ostvarenja osnovnih ljudskih prava i sloboda, ne može da ćuti.

Protestno pismo slavista je nastalo kao protestno pismo Asocijacije ukrajinista Srbije, koje sam prosledila brojnim kolegama slavistima. Reakcija je bila munjevita – mnogi od njih, iako nisu ukrajinisti, poželeli su da se pridruže potpisnicima.

Tako je pismo ukrajinista Srbije preraslo u Protestno pismo slavista Srbije. Ponosna sam da su među njegovim potpisnicima naučnici, čija imena predstavljaju vizitkartu srpske filologije u svetu. Naše pismo se pridružilo brojnim drugim sličnim.

*Da li možete da stupite u kontakt s rođacima i prijateljima u rodnoj Ukrajini? Gde i kako preživljavaju? Kako se civilno stanovništvo bori sa situacijom?

– U neprekidnom sam kontaktu sa rođacima i prijateljima kojih je najviše među kolegama.

Moji rođaci su relativno bezbedni jer su u zapadnom delu Ukrajine, mada i tamo ima diverzija i vazdušnih napada. Mnogo je gora situacija kada je reč o mojim dragim prijateljicama koje su ostale u svojim kijevskim stanovima.

Koleginica Veronika Jarmak, srbistkinja, savetnica Instituta za lingvistiku Ukrajinske nacionalne akademije nauka, ostala je sa suprugom u Kijevu. Njena zgrada je na liniji kopnenih borbi, nedaleko od televizijskog tornja koji je nedavno bombardovan.

Prve noći je otišla u metro za vreme vazdušne uzbune, ali nakon celonoćnog bdenja ispod zemlje, na hladnom podu, sa hiljadama drugih Kijevljana, odlučila je da ne napušta više stan tokom vazdušnih uzbuna.

Takav svoj izbor ona i prijatelji, koji su postupili slično, nazvali su u šali „ruski rulet“.

Svaki put kad grune bomba u blizini, a oni se šćućureni sabiju između nosećih stubova u kupatilu, zajedno sa kućnim ljubimcima, pomisle: „Ovaj put nas je Bog sačuvao“.

Vodeća ukrajinska polonistkinja Tetjana Černiš sa Katedre za slavistiku Kijevskog univerziteta nije uspela da se evakuiše i nalazi se sa suprugom u Buči, gde se odvijaju najžešće kopnene bitke.

Tamo su ostali bez struje i interneta, a ne mogu ni izaći napolje jer se bitke vode bukvalno ispred zgrade. Koleginica Oksana Mikitenko, srbistkinja, čije je ime dobro poznato u svetu slavističke folkloristike, napisala mi je u pismu: „Uvek skeptična prema bilo kojoj vladi, pa i svojoj, danas sam shvatila da sada zaslužuju reči poštovanja i poverenja.

Ono što nismo mogli da postignemo sve ovo vreme ‒ da se dogovorimo i ujedinimo, sada imamo zahvaljujući vojsci i narodu. Bar ja verujem u to. Izgleda da će, narod, kao u bajci o nejakom dečaku, za par dana odrasti i sazreti. Nacija je za ove užasne dane prešla put koji decenijama nije uspevala. (Izvini na patetici, ali je iskreno).“

* Poznajete li nekog ko se pridružio borbama?

– Svi muškarci koje poznajem – od studenata do sedoglavih, od farmera do akademika prijavili su se za Teritorijalnu odbranu.

Dirnulo me je nedavno saopštenje da su se studenti i profesori Kijevskog nacionalnog univerziteta „Taras Ševčenko“ kolektivno prijavili za Teritorijalnu odbranu.

Videla sam u novinarskom izveštaju kako studenti, vršnjaci moje kćerke, vežbaju sa oružjem i nisam mogla da suzdržim suze.

* Piter Dikinson, izdavač časopisa ‘Business Ukraine’ i ‘Lviv Today’, u članku za Atlantic Council koji je Danas nedavno objavio tvrdi da je „rizik od genocida u Ukrajini veoma realan“, ukazujući da će Putin „morati da pacifikuje ili ukloni ogromnu većinu stanovništva da bi stvorio rusifikovanu Ukrajinu o kojoj sanja“. Kako to komentarišete?

– Ne znam kakav scenario je spreman da primeni diktator u svojoj koloniji, mislim sličan onome koji je primenio u Čečeniji, na primer.

Slušala sam nedavno jednog ruskog komentatora, koji je na primedbu svog sunarodnika, Rusa iz Harkova, da ruska vojska podjednako ubija i ukrajinske i ruske civile i da su u otporu Rusiji trenutno ujedinjeni kao nikada predstavnici oba naroda u Ukrajini, odgovorio ‒ proći će godine i svi oni će ponosno služiti rusku vojsku, kao što je sada služe Čečeni i ponose se time.

Poznati ukrajinski pisac Mikola Rjabčuk u svojoj knjizi eseja „Prethodni život“ je zabeležio sledeću epizodu iz svog života.

Kada je držao predavanje na jednom od američkih univerziteta o postkolonijalizmu kao kulturološkom fenomenu u modernoj Ukrajini, bio je kritikovan ne samo od Rusa, koji su prisustvovali tom predavanju, a što je mogao očekivati, već i od strane Afroamerikanaca.

Šta možete znati vi o kolonijalizmu, bunili su se oni, vi nemate tamnu kožu. Moja tamna koža ‒ je moj jezik, uzvratio je Rjabčuk.

Taj osećaj ‒ biti građanin drugog reda u svojoj zemlji, u zemlji svojih predaka koji su hiljadama godina gradili autentičnu kulturu, koju niko ko iole poznaje slovenske kulture ne može poistovetiti sa ruskom ‒ od muzike do arhitekture, od jezika do narodnih običaja, od mitologije do simbolike – tera ih da uspravno drže leđa kroz sve vekove kolonizacije.

Poput instrukcije na časovima baleta, u njihovim glavama odzvanja nečujno: „Ispravite leđa“.

I celokupna ukrajinska istorija sa njenom čuvenim kozačkim ratovima i bunama, Drugi svetski rat, Majdan, a posebno događaji ovih dana pokazuju jedno ‒ Ukrajinci znaju da isprave leđa.

Imperije trule, diktatori padaju, ali se taj duh ne može slomiti jer on povezuje sve moje sunarodnike u jedan organizam, koji je veliki ukrajinski pesnik Taras Ševčenko odredio sredinom 19. veka rečima ‒ i mrtvi, i živi, i nerođeni, u Ukrajini i ne u Ukrajini.

Solidarnost slavista celog sveta

“Protiv rata i agresije Rusije nad Ukrajinom javno su istupili svi univerziteti Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, slavistička društva Austrije, Italije, Japana, Nemačke, Finske i drugih zemalja. Među prvima su se oglasili ruski naučnici, čije protestno pismo je pokrenulo lavinu odgovora jer ako se oni ne plaše da se pobune protiv zla, čak pod pretnjom hapšenja, proganjanja i tamničenja, zašto bi oni koji nisu u takvoj opasnosti ćutali? Solidarnost slavista iz celog sveta sa narodom Ukrajine je posebno važna jer je slavistima kao proučavaocima i iskrenim poštovaocima svih slovenskih kultura veoma teško da se svrstaju uz predstavnike jedne od njih, svaka od njih im je podjednako bliska i draga, ali ovakav gest protesta pokazuje da je za prave naučnike istina iznad svega. Istina je jedna ‒ izvršena je agresija nad suverenom državom od strane susedne vojno nadmoćne države i taj čin ne može biti opravdan nikakvim razlozima”, kaže naša sagovornica.