„Loša odluka, rđavo izvedena“: Američki diplomata Ričard Has povodom dve decenije od invazije na Irak

Dvadeset godina nije mnogo vremena u istorijskom smislu, naravno. Ali kada je u pitanju razumevanje rata koji su Sjedinjene Države pokrenule protiv Iraka u martu 2003. to je sve što imamo.

Nije iznenađujuće da ni dve decenije od početka rata nema konsenzusa o njegovom nasleđu. To je i očekivano, jer se svi ratovi vode tri puta.

Prvo dolazi politička i domaća borba oko odluke da se krene u rat. Onda dolazi pravi rat, i sve se to dešava na bojnom polju.

Konačno, dolazi do dugačke debate o značaju rata: odmeravanje troškova i koristi, utvrđivanje naučenih lekcija i izdavanje preporuka o politici koja je okrenuta budućnosti.

Odluka da se interveniše

Događaji i drugi faktori koji su doveli do odluke SAD da uđu u rat u Iraku predmet su značajnih kontroverzi. Ratovi imaju tendenciju da se svrstavaju u dve kategorije: one nužne i one po izboru.

Ratovi iz nužde se dešavaju kada su vitalni interesi u pitanju i ne postoje druge održive opcije za njihovu odbranu. Nasuprot tome, ratovi izbora su intervencije koje se započinju kada su interesi od manjeg vitalnog značaja, kada postoje druge opcije osim vojne sile koje bi se mogle koristiti za zaštitu ili promovisanje tih interesa, ili oboje.

Ruska invazija na Ukrajinu bila je rat izbora; Oružana odbrana svoje teritorije Ukrajine je neophodna.

Rat u Iraku je bio klasičan rat izbora: SAD nisu morale da se bore protiv njega. Međutim, ne slažu se svi sa ovom ocenom. Neki tvrde da su vitalni interesi zaista bili u pitanju, jer se verovalo da Irak poseduje oružje za masovno uništenje koje bi mogao da upotrebi ili podeli sa teroristima.

Zagovornici rata imali su malo ili nimalo poverenja da SAD imaju druge pouzdane opcije da eliminišu navodna iračka oružja za masovno uništenje.

Štaviše, nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. odluka je odražavala čvrstu nespremnost da se toleriše bilo kakav rizik po SAD. Ideja da bi Al Kaida ili neka druga teroristička grupa mogla da napadne SAD nuklearnim, hemijskim ili biološkim uređajem bila je jednostavno neprihvatljiva.

Tadašnji potpredsednik Dik Čejni bio je glavni zastupnik ovog gledišta.

Činilo se da su i drugi, uključujući predsednika Džordža V. Buša i mnoge njegove glavne savetnike, takođe bili motivisani dodatnim proračunima, kao što je potraga za onim što su videli kao novu i veliku priliku za spoljnu politiku.

Posle 11. septembra, postojala je široko rasprostranjena želja da se pošalje poruka da SAD nisu samo u defanzivi. Umesto toga, to bi bila proaktivna sila u svetu, koja bi preuzela inicijativu sa velikim efektom.

Kakav god da je napredak postignut u Avganistanu nakon što su SAD izvršile invaziju i uklonile talibansku vladu koja je pružala sigurno utočište teroristima Al Kaide koji su planirali i izveli napade 11. septembra, to je smatrano neadekvatnim.

Mnogi u Bušovoj administraciji bili su motivisani željom da se demokratija donese na čitav Bliski istok, a Irak se smatrao idealnom zemljom za pokretanje tranzicije.

Tamošnja demokratizacija bi predstavljala primer kojem drugi širom regiona ne bi mogli da se odupru. I sam Buš je želeo da uradi nešto veliko i smelo.

Trebalo bi da jasno kažem da sam u to vreme bio deo administracije, kao šef osoblja za planiranje politike Stejt departmenta. Kao i skoro sve moje kolege, mislio sam da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje, odnosno hemijsko i biološko oružje.

Čak i tako, nisam bio za odlazak u rat. Verovao sam da postoje i druge prihvatljive opcije, pre svega mere koje bi mogle da uspore ili zaustave protok iračke nafte u Jordan i Tursku, kao i mogućnost presecanja iračkog naftovoda do Sirije.

Time bi se izvršio značajan pritisak na Sadama Huseina da dozvoli inspektorima da uđu na sumnjiva mesta gde se nalazi oružje. Da su te inspekcije blokirane, SAD su mogle da izvrše ograničene napade na te objekte.

Nisam bio posebno zabrinut zbog toga što se Sadam bavi terorističkim poslom. Vladao je sekularnim Irakom gvozdenom šakom i smatrao je da je terorizam podstaknut verom (sa ili bez iranske podrške) najveća pretnja njegovom režimu.

On takođe nije bio osoba koja bi predala oružje za masovno uništenje teroristima, jer je želeo da zadrži čvrstu kontrolu nad svime što bi moglo biti povezano sa Irakom.

Štaviše, bio sam duboko skeptičan da je Irak – ili širi region – zreo za demokratiju, s obzirom na to da su ekonomski, politički i društveni preduslovi uglavnom nedostajali.

Takođe sam predvideo da bi uspostavljanje demokratije zahtevalo veliku, produženu vojnu okupaciju koja bi se verovatno pokazala skupom na terenu i kontroverznom kod kuće.

Okupacija koja je propala

Sam rat je prošao bolje, i svakako brže, nego što se očekivalo – barem u početnoj fazi. Nakon invazije sredinom marta, trebalo je samo oko šest nedelja da se poraze iračke oružane snage.

Do maja, Buš je mogao da tvrdi da je misija obavljena, što znači da je Sadamova vlada eliminisana i da je svaka organizovana, naoružana opozicija nestala.

Ali dok su američke snage koje su poslate da uklone vladu bile više nego sposobne da pobede u ratu, one nisu mogle da obezbede mir. Osnovne pretpostavke koje su dovele do planiranja invazije – naime, da će Iračani dočekati trupe kao oslobodioce – možda su bile tačne nekoliko nedelja, ali ne posle toga.

Bušova administracija je želela da iskoristi prednosti izgradnje nacije bez napornog rada koji je zahtevao. Što je još gore, nadležni su raspustili snage bezbednosti bivšeg iračkog režima i oduzeli političke i administrativne uloge mnogim Iračanima koji su bili članovi vladajuće Baas (Renesansne) partije, iako je članstvo u stranci često bilo od suštinskog značaja za zapošljavanje pod Sadamovim režimom.

Kako se moglo očekivati, situacija na terenu se ubrzano pogoršavala. Pljačka i nasilje su postali uobičajeni. Pobunjenički pokreti i građanski rat između sunitskih i šiitskih milicija uništili su privremeni poredak koji je bio uspostavljen.

Nakon toga, uslovi nisu počeli da se poboljšavaju sve do 2007. kada su SAD rasporedile dodatnih 30.000 vojnika u Irak. Ali četiri godine kasnije, Bušov naslednik, Barak Obama, odlučio je da povuče američke trupe suočen sa pogoršanjem političkih odnosa sa iračkom vladom.

Visoke brojke

Rezultati rata su u velikoj meri negativni. Da, zbačen je strašni tiranin koji je upotrebio hemijsko oružje protiv svog naroda i pokrenuo ratove protiv dvojice svojih suseda.

Uprkos svim svojim manama, Irak je danas u boljem položaju nego što je bio, a njegova dugo proganjana kurdska manjina uživa stepen autonomije koji joj je ranije bio uskraćen.

Ali troškovna strana knjige je daleko duža. Rat u Iraku odneo je oko 200.000 iračkih civila i 4.600 američkih vojnika. Ekonomski troškovi za SAD bili su u rasponu od dva biliona dolara, a rat je poremetio ravnotežu snaga u regionu u korist susednog Irana, koji je, pored Iraka, povećao svoj uticaj nad Sirijom, Libanom i Jemenom.

Rat je takođe izolovao SAD, zahvaljujući njihovoj odluci da se bori uz samo nekoliko partnera i bez eksplicitne podrške Ujedinjenih nacija.

Milioni Amerikanaca postali su razočarani svojom vladom i američkom spoljnom politikom, pomažući da se postavi pozornica za antivladin populizam i spoljnopolitički izolacionizam koji dominira američkom politikom poslednjih godina.

Rat se na kraju pokazao kao skupa distrakcija. Bez toga, SAD bi mogle da budu u mnogo boljoj poziciji da preorijentišu svoju spoljnu politiku na borbu sa agresivnijom Rusijom i odlučnijom Kinom.

Pouke iz rata su mnogostruke. Ratovi izbora bi trebalo da se preduzimaju samo sa izuzetnom pažnjom i uzimajući u obzir verovatne troškove i koristi, kao i alternative.

To nije učinjeno u slučaju Iraka. Naprotiv, donošenje odluka na najvišim nivoima je često bilo neformalno i bez strogosti. Nedostatak lokalnog znanja bio je sveprisutan.

Možda izgleda očigledno da sugerišete da je opasno ili čak nepromišljeno vršiti invaziju na zemlju koju ne razumete, ali je upravo to ono što su SAD uradile.

Pretpostavke mogu biti opasne zamke. Odluka da se krene u rat počivala je na proceni najgoreg mogućeg slučaja da Irak poseduje oružje za masovno uništenje i da će ga upotrebiti ili dati onima koji bi ga zloupotrebili.

Ali kada bi spoljna politika uvek delovala na ovoj osnovi, svuda bi bile potrebne intervencije. Ono što je potrebno je uravnoteženo razmatranje najverovatnijih scenarija, a ne samo onih najgorih.

Ironično, analiza onoga što će uslediti posle pobede na bojnom polju u Iraku otišla je u suprotnom smeru: američki zvaničnici su sve svoje karte uložili na najbolji scenario. Nakon što su prostrli prostirku dobrodošlice onima koji su ih oslobodili od Sadama, Iračani će brzo ostaviti po strani svoje sektaške razlike i prihvatiti demokratiju.

Umesto toga, znamo šta se desilo. Sadamov pad postao je trenutak za nasilno obračunavanje i borbu za poziciju. Promovisanje demokratije je zastrašujući zadatak. Jedna je stvar zbaciti lidera i režim, ali je sasvim druga stvar postaviti bolju, trajniju alternativu na njeno mesto.

Trajni mitovi

Ipak, uobičajene kritike rata pogreše kada zaključuju da se američkoj vladi nikada ne može verovati da govori istinu. Da, američka vlada je tvrdila da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, a moj tadašnji šef, državni sekretar Kolin Pauel, izneo je taj slučaj pred Ujedinjenim nacijama. Ispostavilo se da to nije istina.

Ali vlade mogu i rade stvari pogrešno i bez laganja. Više od bilo čega drugog, početak rata u Iraku izložio je koliko je opasno kada se pretpostavke ostave neispitane.

Sadamovo odbijanje da sarađuje sa inspektorima UN za oružje smatralo se dokazom da nešto krije. Jeste, ali ono što je krio nije oružje za masovno uništenje, već činjenica da ga nije imao. Plašio se da će to otkriće učiniti da izgleda slab za svoje komšije i svoj narod.

Drugi su tvrdili da je rat vođen po nalogu Izraela. To, takođe, nije tačno.

Sećam se sastanaka sa izraelskim zvaničnicima koji su sugerisali da SAD idu u rat sa pogrešnom zemljom. Oni su Iran videli kao mnogo veću pretnju.

Ali ovi zvaničnici su se uzdržali da to javno kažu, jer su osetili da je Buš odlučan da krene u rat sa Irakom i nisu želeli da ga naljute uzaludnim pokušajima odvraćanja.

Niti su SAD ušle u rat za naftu, na čemu su mnogi na političkoj levici često insistirali. Uski komercijalni interesi generalno nisu ono što animira spoljnu politiku SAD, posebno kada je u pitanju upotreba vojne sile.

Umesto toga, intervencije su zasnovane i motivisane razmatranjima strategije, ideologije ili oboje. Zaista, bivši predsednik Donald Tramp kritikovao je svoje prethodnike što nisu zahtevali udeo u iračkim rezervama nafte.

Rat u Iraku takođe sadrži upozorenje o granicama dvopartizma, koje se u američkoj politici često reklamira kao da je garancija dobre politike. Ali to nije tako. Postojalo je ogromno dvostranačje pre ne samo rata u Iraku, već i rata u Vijetnamu.

Glasanje 2002. kojim se odobrava upotreba vojne sile protiv Iraka prošlo je uz jasnu podršku obe glavne političke stranke. Ali čak i pre toga, administracija predsednika Bila Klintona i Kongres okupili su se 1998. da pozovu na promenu režima u Iraku.

U skorije vreme, videli smo dvostranačje u suprotnosti sa slobodnom trgovinom i u podršci napuštanju Avganistana i suočavanju s Kinom.

Ali, kao što široka politička podrška nije garancija da je politika ispravna ili dobra, uska podrška ne znači nužno da je politika pogrešna ili loša. Zalivski rat 1990-1991 u kojem su SAD uspešno predvodile međunarodnu koaliciju koju podržavaju UN i koja je oslobodila Kuvajt uz minimalne troškove – jedva je prošao Kongres, zahvaljujući značajnom protivljenju demokrata.

Da li politika ima dvostranačku podršku ili ne, ne govori nam ništa o kvalitetu politike.

Godine 2009. napisao sam knjigu u kojoj sam tvrdio da je rat u Iraku 2003. bio nepromišljen rat izbora. Više od decenije kasnije, i 20 godina nakon što je počeo rat, ne vidim razlog za izmenu te presude.

Bila je to loša odluka, rđavo izvedena. SAD i svet i dalje žive sa posledicama.

Autor je američki diplomata i predsednik Saveta za inostrane odnose. Autor je nedavno objavljene knjige „Zakon o obavezama: Deset navika dobrih građana“ (Penguin Press, 2023).

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Copyright: Project Syndicate, 2022.
www.project-syndicate.org