„Ovo je ključ problema sa kojim je danas suočena porodica Tereh, kao i drugi Rusi koji su mislili da im Vučićeva Srbija može biti utočište“: Analiza advokata Luke Jovanovića

Jednu od takvih priča predstavlja i proterivanje ruskih državljana iz Srbije koji po nekom teško dokučivom kriterijumu naše policije predstavljaju opasnost po bezbednost Republike Srbije i po njene građane.

Domaća javnost je prvi put imala priliku da se susretne sa ovom tematikom u slučaju anti-ratnog aktiviste Petera Nikitina, sada već davnog leta 2023. godine.

Takođe i ne tako davno slična sudbina je pretila da zadesi i porodicu Elene Koposove koja je, srećom, prestala da bude opasnost po nacionalnu bezbednost – nakon brojnih apela javnosti i ukazivanja na apsurdnost takve tvrdnje.

Danas se u identičnoj situaciji nalazi porodica Tereh kojoj, takođe, preti opasnost od progona iz Srbije budući da je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova procenilo kako oni predstavljaju bezbednosni rizik.

Kako se sada već jasno vidi da ovakvi slučajevi ne predstavljaju incident i da je veoma verovatno kako ćemo se u doglednoj budućnosti ponovo sretati sa situacijama sličnim onoj u kojoj se sada nalazi porodica Tereh, krajnje je vreme da se postavi pitanje kako se ovakve situacije tačno događaju i šta se može preduzeti da se sa ovakvom sramnom praksom definitivno raskrsti?

Krenimo, opet, redom…

Sve počinje sa Zakonom o strancima iz 2019. godine. Tim zakonom propisani su razlozi usled kojih se strancu može zabraniti ulazak u Srbiju, kao i razlozi zbog kojih mu može biti uskraćeno pravo na boravak i/ili na stalno nastanjenje u Srbiji.

Da bi strancu bio odbijen zahtev za boravak u Srbiji ili ulazak u Srbiju on bi morao da predstavlja „neprihvatljivi bezbednosni rizik.“

Ovaj rizik, prema Čl. 9 Zakona o strancima postoji ukoliko raspoloživi podaci i saznanja ukazuju da stranac zagovara, podstiče, pomaže, priprema ili preduzima aktivnosti kojima ugrožava ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije, dobra zaštićena međunarodnim pravom i nacionalnu, regionalnu i globalnu bezbednost od značaja za Republiku Srbiju i pravni poredak.

Procenu ispunjenosti uslova da se stranac proglasi neprihvatljivim bezbednosnim rizikom utvrđuje Bezbednosno-informativna agencija.

Međutim, problem je u tome što ovo nije jedini kriterijum po osnovu kojeg BIA procenjuje postojanje neprihatljivog bezbednosnog rizika kada su u pitanju strani državljani.

Naime, Vlada se u uredbi od 22. marta 2019. godine – koju je donela na osnovu čl. 15 Zakona o strancima, a kojom je trebalo bliže da odredi uslove za zabranu ulaska stranaca na teritoriju Republike Srbije, takođe bavila i pitanjem uslova za utvrđivanje neprihvatljivog bezbednosnog rizika stranaca.

Upravo tom uredbom, o kojoj smo prvi put pisali kada smo razmatrali slučaj Jovane Marović, vlada je Bezbednosno-informativnoj agenciji omogućila diskreciono postupanje prilikom utvrđivanja postojanja ovog rizika, pošto su oni u uredbi postavljeni mnogo šire nego što ih definiše sam zakon na osnovu kojeg je uredba doneta.

Najproblematičnije odstupanje od zakonske definicije neprihvatljivog bezbednosnog rizika sadržano je u Čl. 5 stavu 2 tački 2 te uredbe prema kojoj neprihvatljiv bezbednosni rizik predstavlja stranac za kojeg BIA poseduje podatke koji ukazuju da on „pripada organizaciji, odn. da je u kontaktu sa organizacijama drugih država u pogledu čijih aktivnosti postoji osnovana sumnja da je njihova prikrivena, protivzakonita i subverzivna delatnost uperena protiv interesa Republike Srbije.“

Ovde leži ključ problema sa kojim je danas suočena porodica Tereh, kao i nebrojani drugi Rusi koji su mislili da im Vučićeva Srbija može biti utočište od Putinove Rusije.

Srbija smatra da svi oni predstavljaju opasnost po njenu bezbednost zbog toga što postoji mogućnost da su povezani sa organizacijama za koje se sumnja da ugrožavaju interese Srbije.

Osim što je u ovom delu sama uredba očigledno nezakonita – budući da nije usklađena sa zakonom na osnovu kojeg je doneta – ona je i protivustavna budući da je tako postavljeni razlog za određivanje stranca kao neprihvatljivog bezbednosnog rizika nerazumno širok i da se njime krše brojne ustavne odredbe kojima su grantovana neka od fundamentalnih prava stranim državljanima!

Naime, ovaj kriterijum po osnovu kojeg se strancima ograničava sloboda kretanja u Srbiji daleko prevazilazi obim ograničenja tog prava koji je nepohodan za ostvarivanje svrhe takvog ograničenja u demokratskom društvu – budući da sam cilj ovog ograničenja u Uredbi nije zaštita bezbednosti već zaštita interesa.

Tako formulisanom zabranom ne samo da se obesmišljava pravo na slobodu kretanja garantovano Ustavom, već se Bezbednosno-informativnoj agenciji daje široko ovlašćenje da diskriminiše strance po osnovu njihovog političkog uverenja i tako ugrožava njihovo pravo na slobodu misli i izražavanja, kao i njihovo ljudsko dostojanstvo koje Ustav univerzalno garantuje.

Upravo iz ovih razloga bi tu predmetnu uredbu upravo u tom delu koji se odnosi na proširivanje definicije neprihvatljivog bezbednosnog rizika izvan okvira postavljenih Zakonom o strancima, trebalo izmeniti njenim vraćanjem u zakonske okvire ili bi istu trebalo – kao neustavnu – osporiti pred Ustavnim sudom.

Ovim se verovatno neće sprečiti svaki slučaj u kojem porodice poput Terehovih bivaju kolateralna šteta potpune politizacije naših tajnih službi, ali će njihov dalji politički progon zbog slobodno izraženih političkih stavova učiniti za toliko težim.

Možda i bitnije od toga – preduzimanje ovih koraka predstavljalo bi jasan znak ovim obespravljenim ljudima da slobode garantovane našim Ustavom nisu puko slovo na papiru i da smo kao društvo spremni da prava koja su im Ustavom Srbije priznata štitimo makar onoliko koliko smo spremni da štitimo i sopstvena.

Autor je advokat iz Beograda. Analiza je prvobitno objavljena na portalu Foruma za bezbednost i demokratiju