Lukas: Ne brinimo za Putina koji gubi, Ukrajina može da pobedi i zato joj pomozimo

Vladimir Putin ne može da pobedi, ali Ukrajina može. Pitanje je samo kada, po kojoj ceni u kojoj meri i šta se dalje dešava, ukazuje Lukas navodeći da je ukrajinska vojska već veća i efikasnija od ruske.

Svakim danom postaje sve jača dok se oružane snage Kremlja raspadaju pred našim očima, demoralisane (bukvalno) svojim lošim vođstvom, pogrešnim planiranjem i lošom logistikom.

Ne morate verovati meni, samo pogledajte ruske emisije, zvučne ploče za propagandnu mašinu Kremlja.

Sada niko ne veruje da je ovo samo „specijalna vojna operacija“. Reč „rat“ – nekada tabu – redovno se izgovara. O nedavnim vojnim neuspesima se takođe otvoreno govori.

Upitan da objasni gubitak logističkog centra u Limanu, Andrej Guruljov, bivši zamenik komandanta ruskog južnog vojnog okruga, okrivio „stalno laganje“, od dna do vrha.

Nekoliko sekundi kasnije, njegova Skype veza je prekinuta.

Tokom tri decenije, donosioci odluka u Vašingtonu, Briselu, Berlinu i drugde proveli su previše vremena brinući o Rusiji i Rusima, a premalo razmišljajući o zemljama koje najbolje poznaju svog džinovskog suseda i koje su patile od njegovih pljački

Maksim Jušin, politički urednik na državnoj televiziji, rekao je: „Teško je raspravljati se sa sanjarima koji žive u svom svetu“. To zvuči kao jedva prikriveni napad na Putinovu zabludu.

Ruski lider tvrdi da je anektirao teritoriju dok se njegove snage strmoglavo povlače.

Uz sve ovo, neposredni prioritet je podrška Ukrajini. Rusija može i još će naneti još strašniju štetu svom narodu i infrastrukturi.

Razgovarao je, kaže, sam sa svojom starom prijateljicom En Eplbaum na događaju u Londonu ovog vikenda, i kako bi rekao Voren  Zevon „šaljite novac, oružje i advokate“.

Gotovina će stabilizovati ukrajinsku ekonomiju, oružje će doneti pobedu, a tužbe će osakatiti ratnu mašinu Kremlja. Znamo šta nam je činiti.

Mnogo teže pitanje je šta sledi. Putin možda neće preživeti poraz na bojnom polju. Ali ruski kleptokratski, imperijalistički režim je daleko trajniji od bilo kog pojedinca. Moja velika briga je da post-putinova hunta zavara Zapad, nudeći “resetovanje“ odnosa u zamenu za prekid vatre u Ukrajini i obnavljanje snabdevanja gasom.

Pravi odgovor će biti čvrsto „NE“.

Jedini prihvatljiv mir mora uključivati reparacije, suđenja za ratne zločine, neosporno članstvo Ukrajine u NATO-u i povratak okupiranih teritorija.

Ako ukrajinsko rukovodstvo želi nešto drugačije, to je njihov prerogativ. Ali ne bi trebalo da bude zapadnjačkog obaranja ruku da bi se prihvatila ruska agenda.

Tokom tri decenije, donosioci odluka u Vašingtonu, Briselu, Berlinu i drugde proveli su previše vremena brinući o Rusiji i Rusima, a premalo razmišljajući o zemljama koje najbolje poznaju svog džinovskog suseda i koje su patile od njegovih pljački.

Ukrajinci (i Čečeni, Gruzijci i drugi) platili su tešku cenu za kolosalan neuspeh ruske strategije Zapada od 1991. To nije bila demokratija, čak ni prividna.

Sada nam je potrebna nova strategija koja može da se nosi sa mnogim mogućnostima:

– Izuzetno spor kraj Putinove ere, ili njegov brzi odlazak;

– Naizgled glatki prenos moći, ili nesređen;

– Želja (ma koliko površna) za zbližavanjem sa Zapadom, ili pojačano neprijateljstvo;

– Centrifugalne sile koje razbijaju Rusiju, ili pokušaj da se silom ponovo uspostavi centralna kontrola.

“Ne znam odgovore (iako radim na njima). Ali ključ treba da bude poniznost u pogledu naše sposobnosti da predvidimo ili odredimo razvoj događaja u Rusiji, i odlučnost u odbrani naših saveznika”, zaključuje Lukas.