Minsk, arhiva
Foto: EPA-EFE/ YAUHEN YERCHAK (arhiva)„Džaba meni čiste ulice ako me na njima mlati policija!“ – slogan je koji drži devojka, od dvadesetak godina, obučena u belo, na protestu protiv vladajućeg režima u Minsku.
Poslednjih desetak dana koji su uzdrmali Belorusiju su bili iznenađenje za sve, a ponajviše za naizgled svemoćni režim Aleksandra Lukašenka, beskompromisnog gospodara Belorusije već 26 godina.
Režim, oličen u personi Lukašenka, stvoren je kao unapređena verzija sovjetskog modela, nešto kao SSSR 2.0. Privatni biznis je dozvoljen, mada striktno regulisan, država je i dalje vlasnik fabrika i teške industrije, siromaštvo je nisko, penzije male ali redovne.
Uređeni parkovi i čiste ulice koje spominje demonstrantkinja su odlika svakog beloruskog grada.
S druge strane, to je režim koji je apsolutni kontrolor svega što se dešava u državi i ne dozvoljava bilo kakvu kritiku: par nezavisnih medija koji postoje su konstantno maltretirani, novinari se redovno hapse, za 26 godina nijedna opoziciona stranka nije registrovana, izbori su festival apsurda, sindikati ne postoje, svaka institucija i državna fabrika ima funkcionera zaduženog za „ideologiju“, čiji je posao da prati raspoloženje zaposlenih i prijavljuje bilo kakvu kritiku vlasti.
A kritika najčešće znači gubljenje posla.
Društveni ugovor je jednostavan: država vas štiti, a vi ćutite.
Početak ove godine je bio početak „savršene oluje“ za Lukašenka.
Ekonomija, zavisna od ruskih energenata, počela je da stagnira, a on se našao u novom sukobu sa Rusijom oko cene gasa i nafte, u trenutku kada je pandemija pogodila planetu.
Lukašenko je postao svetska senzacija sa savetima da sauna i rad na traktoru leče sve viruse, a zdravstveni sistem se našao pred pucanjem zbog velikog broja obolelih.
Takav režim ima samo jedan alat za sve probleme: KGB (nisu se potrudili ni ime da promene) je išla po bolnicama lažirajući izveštaje.
Omnipotentni režim koji ima svu kontrolu nad građanima se odjednom pokazao kao nemoćan!
Belorusi su se brzo organizovali, preko crowdfunding platformi su skupljali novac za medicinski materijal, šili maske i nabavljali lekove.
Ali su se i osvestili uvidevši da režim nije svemoćan i da je društveni ugovor prekršen.
Belorusi su inače izuzetno miran i trpeljiv narod, koji najviše vrednuje mir i stabilnost.
Takav narod ne ustaje na bunu bez teškog moranja.
Predsednički izbori su trebali da budu još jedan dokaz nadmoći Lukašenka, ali su tri nova kandidata pobrkala te planove.
Jedan od njih je jutjuber Sergej Tihanovski, koji već godinu ide po beloruskim selima i pokazuje probleme običnih građana.
Druga dva protivkandidata su došla iz sistema, direktor banke BelGazProm Viktor Babariko i IT biznismen, bivši ambasador Cepkalo.
Tihanovski je brzo uhapšen zbog nereda na jednom mitingu, Babariko je uhapšen za utaju poreza, a Cepkalo je pobegao u Moskvu.
Ovo je standardna praksa u Belorusiji, na svakim izborima protivkandidati završe u zatvoru ili egzilu, a jedan je i nestao.
Ipak, kao zajednički kandidat opozicije se pojavila supruga Tihanovskog, Svetlana.
S njom su kampanju vodili supruga Cepkala Viktorija i saradnica bankara Marija Kolesnikova.
Opozicija je uspela da artikuliše bes građana prema Lukašenku i uprkos opstrukcijama organizuje nekoliko skupova; u Minsku je bilo preko 60.000 ljudi na njihovom mitingu.
Tri žene su postale simbol promena.
Niko nije očekivao da će Lukašenko pošteno da broji glasove, u najavi se zna da je njegovih 80 odsto.
Na veče izbora u Minsku se okupila manja grupa demonstranata koju je policija brutalno rasterala.
Sledeće dve večeri, policija se zverski obračunavala, prebijajući i hapseći bukvalno svakog muškarca između 20 i 50 godina koga su našli na ulici.
Oko 7.000 ljudi je uhapšeno, desetine hiljada prebijeno, dvojicu demonstranata je policija ubila na ulici, a jedan je „umro“ u pritvoru.
Treće jutro, kada je izgledalo da je protest završen, hiljade žena je izašlo na ulice, obučene u belo, držeći cveće.
Policija, koja će rado da prebija muškarce, jednostavno nije znala šta da radi sa svim tim ženama, koje mirno stoje na trotoaru.
Taj gest je razbio strah građanima i pokrenuo je lavinu koja i danas trese Belorusiju.
Svakodnevno, stotine hiljada su na ulicama u svim gradovima, (u nedelju samo u Minsku je bilo gotovo 200.000), državni kombinati su u štrajku, novinari napuštaju državnu televiziju, diplomate i službenici daju otkaze.
Lukašenko je suviše sujetan, moćan i ima podršku „silovika“ da bi tek tako predao vlast.
Ali njegovi dani su odbrojani i jedino je pitanje kad i kako će transfer vlasti da se desi!
Rusija, od koje u potpunosti zavisi beloruska ekonomija, zvanično je podržala Lukašenka, ali ruski državni mediji relativno objektivno izveštavaju o protestima.
Putin i Lukašenko nikad nisu bili u dobrim odnosima, a demonstranti i opozicioni lideri (u apsu i na slobodi) ne dovode u pitanje vezu s Rusijom.
Ovi protesti nisu vođeni geopolitikom, iako Evropska unija nemušto podržava demonstrante.
EU nema neki veliki interes da menja stvari u Belorusiji, odgovara im da imaju bafer prema Rusiji.
Jedino Belorusi, posebno oni rođeni u drugom mandatu Lukašenka, koji danas imaju preko 20 godina, imaju drugu ideju.
Ova beloruska revolucija, kako god da se završi, treba biti upamćena po ženama koje su preokrenule tok protesta i po beloj boji koju su one nosile.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
