Lukašenko se plaši Putina, evo zašto svakodnevno obilazi farme, degustira lokalnu mocarelu i parmezan: Reporter Danasa u Belorusiji

Automobili brzo i bez problema stižu do zgrada granične policije, ali tamo ostaju satima, iako nema mnogo vozila na čekanju. Naime, na granici između Belorusije i Poljske vlada ratna atmosfera. Provere pasoša i prtljaga su mukotrpne i neobjašnjivo duge.

Poljski vojnici nervozno hodaju, sa puškama na ramenima, između montažnih kuća koje se koriste za proveru dokumenata i zgrada carine. Motocikli granične policije patroliraju putevima i stazama uz graničnu liniju.

Brojne kamere okačene na stubovima reflektora izgledaju kao da tvore krunicu cveta.
Poljaci se grubo odnose prema Belorusima, bez obzira na to da li izlaze ili ulaze u Poljsku.

Nakon kontrola sa poljske strane dolazi se do reke Svislač, koja obeležava granicu između ove dve države.

Mali most je zatvoren gvozdenim kavezima i putnici se osećaju kao kokoške u kokošinjcu; jedan beloruski vojnik podiže rampu i propušta automobile, jedan po jedan.

Stotinak metara dalje nalazi se mali „dutyfree”, pa beloruska carina. Beloruski vojnici su opušteniji i ljubazniji od poljskih, ali svako ko želi da uđe u tu državu mora potpuno da isprazni automobil i da mu se rendgenski pregleda prtljag, kao na aerodromima.

Prelaz Bobrovniki-Berestovica jedini je trenutno otvoren za one koji dolaze iz poljskog grada Bjalistoka (gde takođe živi jaka beloruska komponenta) i koji žele da

odatle stignu do Bresta ili Grodna, a onda i do Minska. Posle migrantske krize Poljska je zatvorila prelaz Kuznica kod Grodna. Dvadesetak ljudi putuje autobusom za Grodno i ćaskaju međusobno dok čekajuna pregledu prtljaga.

„Naš predsednik Lukašenko je otvorio granice za Poljake koji imaju rođake u Belorusiji i za evropske turiste”, kaže S., koji godinama živi u Poljskoj, ali se često vraća u rodni kraj. S. govori istinu: beloruske vlasti nisu dozvolile da se državne firme rasprodaju privatnicima posle raspada SSSR.

Lukašenko je 8. avgusta spasao kompaniju koja je bila pred bankrotom.

Reč je o metalurškoj kompaniji u gradu Mjoriju, koju su pre nekoliko godina otvorili privatnici. Država je odmah krenula u akciju ne subvencijama ili ekonomskom pomoći, već nacionalizacijom preduzeća i reprogramiranjem privrednih aktivnosti. V. odmah odgovara S-u, sa svojim ironičnim i oštrim osmehom: „Tačno je, naš dragi predsednik nije prodao firme zapadnim privatnicima.

Zauzvrat, poklonio je celu zemlju ruskoj vojsci, koja je u februaru bila gospodar cele Belorusije: vojnici su dolazili, odlazili, jeli, pili i jednog dana ih više nismo videli: odlučili su da odu na izlet u Ukrajinu, ali tamo nisu očigledno naišli na gostoljubive ljude.

Mislili su da će ih dočekati raširenih ruku, ali su dobili po ušima. Odmah su se vratili kod nas, ali se nisu zadržali. Sada se više ne vide, otišli su malo istočnije, u Donbas, ali Belorusija im je dom. Mogu da se vrate kad god žele, zahvaljujući našem veličanstvenom predsedniku!”

Bitka za žito i nezavisnost

U medijima, koji su svi pod strogom kontrolom države, Lukašenko insistira na ekonomskoj nezavisnosti Belorusije kao na jedinom načinu da se održi i politički suverenitet države.

Predsednik svakodnevno obilazi farme, degustira lokalnu mocarelu i parmezan, koji zbog sankcija više ne mogu da se uvoze iz EU, podstiče radnike u metaloprerađivačkoj industriji i one u Hi-Tech sektoru da povećaju produktivnost.

Upozorava ministre i predstavnike regiona da ne padaju u defetizam i poziva ih da podnesu ostavke ako osećaju da nisu dorasli važnim zadacima koji ih čekaju. Stiče se utisak da se predsednik zaista plaši da će Belorusija postati ruska gubernija ili da bi mogla da završi kao Ukrajina ako se suprotstavi volji Moskve, i zato na sve načine pokušava da proizvede sve što mu je potrebno.

Sankcije nanose veliku štetu ekonomiji Minska, koji je imao i još ima EU kao glavnog trgovinskog partnera. Kao i svaki autokrata, Lukašenko stavlja prehrambenu nezavisnost zemlje u centar ekonomske renesanse: nikada ranije u Belorusiji nije održana bitka za pšenicu kao ove godine, koja podseća na italijanske fašističke propagande iz 30-ih godina prošlog veka.

Na kraju vesti, svake večeri tokom celog avgusta, državna televizija pušta posebnu desetominutnu rubriku posvećenu uspesima beloruskih poljoprivrednika: svakog dana se prebrojavaju tone ubrane pšenice, vlasti dodeljuju nagrade zaslužnim poljoprivrednicima i traktoristima, dronovi sa kamerama lete nad njivama i televizije puštaju snimke koje prati neka trijumfalna muzika.

U senci Katedrale i zatvora

U centru grada nalazi se barokna katedrala posvećena Sv. Franji Ksaverskom, gde se mole prvenstveno Poljaci, koji žive u ovom gradu već vekovima. U maloj ulici iza katedrale, Ana se šeta sa svojim dvadesetogodišnjim sinom, Grigorijem, studentom medicine.

Ona je gospođa u pedesetim godinama, predaje matematiku na fakultetu, ali su joj ove godine drastično smanjili broj časova: tokom protesta 2020.

Ana je jasno stala na stranu opozicije i, nakon što je protest krvavo ugušen, javno je izjavila tokom jednog svog predavanja da je u Belorusiji „samo jedan čovek sebi dao pravo da predstavlja državu”.

Od tog trenutka počele su nevolje na radnom mestu. Nisu je otpustili, ali su joj uz razne izgovore smanjili radno vreme, a samim tim i platu, uprkos tome što je redovni profesor.

Ana živi od privatnih časova, jer ono što zaradi na fakultetu nije dovoljno za život. Ana ima plave oči i dugu, crnu kosu, i izgleda mlađe nego što jeste.

Bez straha, otvoreno govori o političkoj i društvenoj situaciji u svojoj zemlji: „Više volim da živim od privatnih časova nego da dajem svoju podršku, čak i indirektno, Lukašenku. U Grodnu je i ove godine održan tradicionalni Festival nacionalnih kultura.

Trenutak slavlja i radosti, baš kada se događa ogromna tragedija u Ukrajini, tragedija u kojoj smo i mi Belorusi saučesnici. Kakva sramota.”
Zatvor Grodno nalazi se u centru grada, pored katedrale. Ana gleda u visoke, bele zidove zatvora, na kojima se odvija venac od bodljikave žice, i nastavlja svoj govor: „Iza ovih zidova još ima ljudi koji čekaju suđenje za učešće na protestima 2020. samo u Grodnu svaki dan osude najmanje 3-4 osobe.

Uglavnom su u pitaju mladi, krivi samo zbog toga što su se usudili da se suprotstave Lukašenku. Sa pogoršanjem geopolitičke situacije zbog rata u Ukrajini, oni koji su protestovali rizikuju i smrtnu kaznu (koja je i dalje na snazi u Belorusiji, iako se ne primenjuje, prim. aut.).

To se ne bi dogodilo da je međunarodna zajednica podržala naše demonstracije 2020. godine, umesto što je bila ravnodušna.”
Ana je jedna od retkih koja ima hrabrosti da otvoreno govori o Ukrajini, što je u Belorusiji pravi tabu.

Televizije sa puno licemerja svakodnevno izveštavaju o situaciji u susednoj državi i Ukrajince definišu kao „bratski narod”, kome se mora pomoći, ne samo zato što su u ratu, već i zato što su grešili i verovali zapadnim sirenama.

Lukašenko je nekoliko puta tvrdio da rat već predugo traje, ali je u isto vreme spreman da podrži Moskvu, i ovih dana otvoreno govori o mogućnosti da i Belorusija uđe u rat protiv Kijeva.

Nije jasno da li je pitanju prava pretnja ili samo puka izjava, koja bi imala za cilj da na neki način, barem rečima, podrži Putina, koji je na međunarodnom nivou sve više i više izolovan.

Anin sin, Grigorij, upisao je drugu godinu medicinskog fakulteta i ne krije zabrinutost za budućnost. Ima stipendiju, studije su mu besplatne, profesori su vrlo profesionalni i strogi koliko treba. Belorusija nije odbacila dobro nasleđe SSSR, naročito u oblasti obrazovanja gde se ističu naučni predmeti.

„Ono što me brine”, kaže Grigorij, „jeste činjenica da ću, kada diplomiram, morati da ostanem u Belorusiji mnogo godina da bih otplatio dug koji sam stekao prema državi. Ništa nije besplatno, a kad prihvatite stipendiju u obavezi ste da posle studija ne odete iz države.

Ako odete, bolje da se više ne vratite, ni na odmor. Osim toga, vlasti imaju pravo da vas pošalju na rad tamo gde je potrebno, a vi tamo morate ići, nemate izbora. Možete zamisliti ako me upute da radim kao lekar u nekom zabačenom selu na istoku zemlje.

Jedini način da ostanem u Grodnu je da se oženim čim završim studije”, kaže Grigorij, a zatim dodaje, naizgled veseo, ali mu smeh zamire u grlu: „U svakom slučaju, oduzeće mi slobodu ili neka žena ili On, naš Gospodar!”