„Lukavi Vučić kupuje Rafale za rat za Kosovo ili pravoslavce u BiH“: Dmitrij Bavirin u kolumni za RIA Novosti o poseti predsednika Francuske Srbiji

Malo je verovatno da je Francuz bio uplašen, već je mislio da će sledeći put biti u pratnji francuskih lovaca Rafale, jer je to verovatan slučaj, ako Dassault Aviation ispuni potpisani sporazum, piše Dmitrij Bavirin u kolumni za RIA Novosti.

Da bi svojim prisustvom istakao potvrdu ugovora o kupovini 12 Rafala za 2,7 milijardi evra, Makron je doleteo u Srbiju i za dva dana posete – bilo je vremena da se razgovara sa novinarima i pije šampanjac umesto ruskog.

Pretpostavljalo se da će Beograd, kao i do sada, kupovati lovce od Rusije, ali je Srbija pripala Makronu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije pravio predstavu, kao da se ništa neobično nije dogodilo, pribegavši argumentaciji iz oblasti geografije:

„Sad me napadaju iz Srbije i govore: Zašto to radite Francuskoj, a ne Rusiji, Kini..“ I onda ih pitam – šta mislite kako će ovi avioni sada doći do nas?

Da, geografija je bezdušna nauka. Srbija je okružena istorijskim neprijateljima, oni su takođe „države koje su neprijateljske Rusiji“ koje su uvele sankcije na vojnu isporuku u i iz Rusije.

Dakle, Kinezi treba da budu uvređeni Vučićem.

Država koja ulaže milijarde u Srbiju i tamo aktivno gradi objekte nije Rusija, već Kina, koja Srbiju doživljava kao svoju ekonomsku odskočnu dasku ka Evropi.

Peking i Beograd su razvili tople i gotovo besprekorne odnose, pa je i NR Kina imala pravo da računa na dogovor: pošto Srbi ne mogu da uvoze rusku robu, neka uzmu kineske klonove ruske robe.

Međutim, Srbi bi mogli da imaju zamerke na kvalitet kineskih lovaca. Priznati ovo znači dva puta uvrediti Kineze, što lukavi Vučić nije mogao sebi da priušti i pravio se da je i Kina pod sankcijama u Evropi.

Uostalom, borbeni avioni se ne kupuju da bi se izašlo u susret francuskim predsednicima, već za potencijalno učešće u neprijateljstvima, za rat i odbranu, piše kolumnista RIA Novosti.

Glavni kandidati za mete protiv kojih Srbi mogu da koriste oružje su saveznici i partneri Francuske u NATO-u: Albanija i Hrvatska su već članice alijanse, Bosna i Kosovo planiraju da se tu uključe u budućnosti, srećom, NATO se već borio na na strani Bošnjaka i Kosovara – a upravo protiv Srba.

Dakle, ideja o naoružavanju Beograda Rafalem (a ranije Srbija uopšte nije imala NATO oružje) nije po volji ne samo Albancima, Bošnjacima i Hrvatima, već ni njihovim geopolitičkim čuvarima – Nemcima sa Engleskom.

Tako je Makron dogovaranjem sa Srbima mnogima pljunuo u srca. I uradio je to jer je mogao: Rafale je čisto francuski projekat, a ne zajednički sa EU ili NATO.

Kao agent prodaje, gospodin je uvek bio neselektivni i izbirljiv: pokušava da proda francusko gde god se pojavi, od Kine do Afrike.

Francuska štampa je takođe nezadovoljna. Uviđajući da su ove milijarde potrebne državnoj kasi, a predsednik je bio sjajan kada je digao galamu, mediji ukazuju Makronu na nepouzdanost Srba, koji tajne francuskog inženjerskog genija mogu da podele sa Rusijom.

Međutim, Makronovo ponašanje ne odudara previše od opšte taktike Francuza na Balkanu.

Oni tamo više ne pokušavaju da igraju ulogu arbitra, kao što je to Nemačka činila od ujedinjenja, već prodaju oružje svim partijama: Makron je pre tri godine već prodao 12 Rafala Hrvatima, provocirajući Srbe da izjednače snage.

Sada se pretvara da veruje Vučiću kao prijatelju, pokazujući stav koji je i drzak i pokroviteljski.

U nekom trenutku je čak pristao da poštuje suverenitet Srbije, dok je Pariz priznao nezavisnost Kosova (a sada znamo šta znači „poštovati suverenitet“ na Makronov način).

Takvo pokroviteljstvo je apsurdno, tim pre što je po iskustvu, sofisticiranosti, talentu i sreći Makron kao političar dve glave niži od Vučića, što otprilike odgovara njihovoj stvarnoj razlici u visini.

Samo što je Srbija mala i siromašna zemlja, a njen predsednik kao domaćica seče kupone za popust iz novina.

A u isto vreme, Vučić je ministar propagande Jugoslavije Slobodana Miloševića koju su bombardovali francuski borci. Sada kupuje borce iz Francuske.

Ali čak ni geniji snalažljivosti nisu imuni na fatalne greške, a naizgled uspešan posao za kupovinu Rafale rizikuje da postane upravo to.

Poslednji i pretposlednji put kada su Srbima životno bili potrebni borci, morali su da se bore i sa Francuzima i žive pod njihovim sankcijama.

Ako Srbi krenu u novi rat, biće to otprilike isti rat: ili za svoje Kosovo, ili za pravoslavne hrišćane Bosne.

I nema ni jednog razloga da se veruje da Francuzi u ovom slučaju mogu da promene stranu ili da ispune ugovor o održavanju i popravci Rafalesa.

Srbi će imati šta da kažu skepticima u Rusiji. U kritičnom periodu za Srbe tokom ratova u Bosni i na Kosovu bili su pod sankcijama Saveta bezbednosti UN, odnosno Rusije, tako da je razlika sa Francuskom mala.

Ali ovde, u Rusiji, uglavnom se stide tog perioda i od tada su mnogo razumeli – uključujući i Francusku.

I zato (i čisto bratski) ne bismo želeli da i sama Srbija bude među uvređenima kombinacijom sa Rafales, za koje bi dogovor o kupovini lovaca mogao da se pretvori u dogovor o prodaji suvereniteta, zaključuje Bavirin.