Lukjanov: Sastanak Trampa i Putina – mnogo buke ni oko čega

Lukjanov je neposredno po izboru Trampa izjavio da će odnosi Rusije i SAD ostati suparnički i da neće postati partneri, a u intervjuu listu Politika naveo je da se izborom Trampa otvorila mogućnost

Političko okruženje u Americi neće dozvoliti administraciji omekšavanje odnosa sa Rusijom, piše vodeći ruski analitičar Fjodor Lukjanov u tekstu objavljenom 7. jula na sajtu Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), uoči sastanka predsednika SAD i Rusije Donalda Trampa i Vladimira Putina na samitu G20 u Hamburgu.

Prvi sastanak Trampa i Putina je centralni događaj samita i Moskvi bi laskalo da pomisli kako pojačana pažnja odražava njenu značajniju ulogu u odnosima u svetu. U stvarnosti je to, međutim, više odraz unutrašnje političke krize u Sjedinjenim Državama, gde je „rusko mešanje“ postalo glavno oružje Trampovih protivnika.

Tramp je u izbornoj kampanji govorio da će nastojati da poboljša odnose s Rusijom ali u postojećoj klimi nije realno očekivati bilo kakve praktične rezultate sastanka, jer bi to dalo vetar u leđa Trampovim kritičarima.

Kremlj je već shvatio da je u neuobičajenom i na neki način ponižavajućem položaju kada je reč o žestokoj debati u SAD u kojoj Rusija nije subjekat, pa čak ni stvarni objekat, nego samo sredstvo za unutrašnju političku borbu u Americi.

Politika američke administracije prema Rusiji je stoga veoma ograničena. Čak i da je atmosfera drugačija, jednako bi teško bilo predvideti ishod sastanka.

Trampov tim je koalicija desničara i nacionalistički nastrojenih republikanaca koji su predstavnici bezbednosne i  poslovne zajednice. Gotovo niko od njih se ne raduje unapređenju odnosa s Rusijom.

Većina desnih konzervativaca imala je tvrde antisovjetske stavove tokom Hladnog rata i Rusija je za njih nastavak Sovjetskog Saveza. Bilo je takvih ljudi i u prethodnoj administraciji predsednika Džordža Buša ali je tada Rusija uglavnom posmatrana kroz prizmu poraza u hladnom ratu. Ljudi poput Dika Čejnija ili Donalda Ramsfelda jednostavno nisu mogli da shvate zašto bi trebalo obraćati bilo kakvu pažnju na naciju gubitnika koja mora da zna gde joj je mesto. Danas se situacija promenila i Rusija se doživljava kao vojni protivnik koji je pokazao da oživljava. Republikanski kandidat Mit Romni je tokom predsedničke kampanje 2012. godine nazvao Rusiju glavnim geopolitičkim neprijateljem svoje zemlje. Ta izjava je tada zbunila javnost, ali joj danas više ne izgleda zbunjujuće.

Karijerni generali, poput šefa Pentagona Džejmsa Matisa ili savetnika za nacionalnu bezbednost Herberta Rejmonda Mekmastera, vide Rusiju kao vojno-političku pretnju, dok socijalni konzervativci, poput potpredsednika Majka Pensa, smatraju da je Rusija nemoralna zemlja jer se nije povinovala američkim vrednostima ili ne priznaje moralno vođstvo Amerike.

Državni sekretar Reks Tilerson je nekako izdvojen. Demokrate su i njega nazvale agentom Kremlja ali je on uspeo da se pokaže drugačije upotrebom tvrde retorike, iako je tokom prethodne karijere težio pragmatizmu. Njegov problem je u tome što nije poznato do koje mere Stejt department može da utiče na spoljnu politiku SAD ili samo sprovodi predsednikovu strategiju do nivoa u kojem ta strategija uopšte i postoji. Još više zbunjuju personalni problemi u vladi u kojoj su mnoge pozicije upražnjene, dok su na drugim ljudi iz prethodne administracije, spakovani i spremni za odlazak. Ipak, birokratska mašina je podešena tako dobro da nastavlja da radi na srednjem nivou, što znači da su dnevni odnosi nošeni inercijom, zadržavajući negativnu orijentaciju prema Rusiji.

Drugi deo Trampovog tima, ­nacionalno orijentisane poslovne ljude koji traže promenu pravila globalne trgovine koja bi više koristila Sjedinjenim Državama, Rusija uopšte ne zanima. Moskva nije veliki igrač na tom polju i na svetskoj ekonomskoj sceni ništa se neće promeniti ni ako se odnosi s Moskvom poboljšaju niti ako skliznu u dublji konflikt. Kina i Evropska unija su mnogo važnije i sva pažnja je usmerena na njih i promenu trgovinskih pravila.

Ako tekuća bitka u Americi izgubi na jačini (čak i neki besni Trampovi protivnici počinju da brinu da li njihova borba nanosi previše štete Americi), administracija će moći da dođe do daha i pokuša da učini izvestan napredak u odnosima s Rusijom. Stejt department pod Tilersonom pokušava da ostavi prostora za manevrisanje i izbegne diktat Kongresa.

Ozbiljna šteta je, međutim, već načinjena i ideja da je Rusija pokušala da podrije SAD iznutra je usađena u svest Amerikanaca i teško će se odatle ukloniti.

Drugo, interesi oko Trampa su uvezani tako da teško mogu pomoći napretku. Polje mogućeg uzajamnog delovanja je isto kao i pod Obamom, što znači „selektivno angažovanje“ po pitanjima važnim za Vašington i ne više od toga. To nije uspelo ranije i nema razloga očekivati da će uspeti sada.

Treće, prestiž je za Trampa pitanje principa, što znači da on, zbog straha od gubitka ugleda, neće tek tako predati pozicije, a to se naročito odnosi na Ukrajinu. Postoje indicije da su Sjedinjene Države odlučne da pojačaju svoj uticaj po tom kritično važnom pitanju za Rusiju, dok istovremeno žele da se sklone iz Sirije, ostavljajući Moskvi da se nosi s tim problemom. To bi situaciju učinilo komičnom. Pre šest meseci, mnogi su spekulisali, neki sa nadom , neki sa užasom, o mogućoj zameni „Ukrajina za Siriju“ između Trampa i Putina, tako što bi Rusija na Bliskom istoku vodila politiku „u nižoj brzini“, čime bi omogućila Americi da povrati nekadašnji uticaj u tom regionu, dok bi Amerikanci zauzvrat smanjili podršku Kijevu i tako Moskvi dali više karata na koje može da igra. Sada je, međutim, izvesnija obrnuta razmena – Sirija Rusiji a Ukrajina Americi. Ali, zašto bi Kremlju bio potreban takav dogovor?

Kako god, ovo izgleda kao čisto fantaziranje jer američko političko okruženje neće dozvoliti administraciji  omekšavanje prema Rusiji. Da li Donald Tramp lično želi drugačije odnose s Kremljom? Verovatnije je da želi jer misli da Rusija može da bude korisna u rešavanju određenih pitanja. Nema, međutim, objektivnih razloga za promenu i Trampova sposobnost da sledi sopstvenu politiku ostaje veliko pitanje.

Jedinstvena situacija u Sjedinjenim Državama i u odnosima SAD i Rusije može imati pozitivan efekat tako što će pomoći Rusiji da se otarasi bolnog SAD-centrizma u svom mentalitetu. Moskva niti može da utiče na događaje u Sjedinjenim Državama niti da ima koristi od njih i teško da je u stanju da učvrsti druge za konfrontaciju sa SAD. Krajnje je vreme da počne da radi stvari koje moraju biti urađene, bez obzira na ulogu i položaj Vašingtona.

Što se tiče ostalih, trebalo bi zaboraviti na „detante“, „resetovanje“ i efektivna partnerstva. Svet prolazi kroz još jednu veliku promenu i prirodno je da Sjedinjene Države, zemlja koja je određivala stanje međunarodnih odnosa tokom prethodne tri decenije, takođe prolazi kroz duboku transformaciju. Što se tiče Rusije, njena agenda iz prethodnog perioda je takođe iscrpljena i ona bi, kao i ostali, trebalo da počne da radi svoj „domaći zadatak“.