Simpatija prema đavolu: Laž širenja NATO-a

Tri decenije nakon kraja Hladnog rata, jedna od najupornijih laži Rusije stiče novu popularnost u zapadnim debatama: tvrdnja da je širenje NATO-a prema istoku izazvalo rat Rusije protiv Ukrajine, ukazuje u analizi za CEPA Maciej Bukovski, stručnjak za klimatsku diplomatiju i energetsku sigurnost.

Ovo je priča koju je Moskva dugo forsirala, a sada je pojačana neočekivanim glasovima na Zapadu. Govor američkog ekonomiste profesora Džefrija Saksa u Evropskom parlamentu 19. februara i javna podrška filmskog reditelja Olivera Stouna ovim stavovima dali su staroj zamerci novi doseg – milione pregleda i hiljade deljenja na društvenim mrežama.

Stoun, koji Vladimira Putina naziva „velikim liderom“, otišao je toliko daleko da je žalio zbog „gubitka istinskog mirovnog partnerstva između Rusije i SAD-a“ i optužio „idiote“ na Zapadu za izazivanje Rusije, „prijatelja čovečanstva“.

Navodno širenje NATO-a je laž koja neće umreti. Privlačnost ovog argumenta je jasna – on pojednostavljuje složen rat imperialnog agresora koji nastavlja svoju vojnu ekspanziju u jednostavnu priču o zapadnoj provokaciji i ruskom stradanju.

Male nacije koje su požurile da obezbede svoju sigurnost kroz članstvo u alijansi jednostavno se ignorišu, tretirajući se kao kolateralna šteta ili kao lakoverne marionete zagonetnih Sjedinjenih Država.

U samoj srži laži nalazi se navodno obećanje koje je američki sekretar za državnu bezbednost, Džejms Bejker, ponudio sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu tokom pregovora u Moskvi 9. februara 1990.

Tokom pregovora o budućnosti Nemačke, Bejker je rekao Rusima da „neće biti proširenja NATO nadležnosti za NATO trupe ni za jedan inč prema istoku“.

Ova često citirana izjava odnosila se isključivo na stacioniranje NATO trupa u istočnoj Nemačkoj nakon ponovnog ujedinjenja.

Nije imala nikakve veze (a niti je mogla imati) sa mogućim budućim odlukama suverenih nacija u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Mihail Gorbačov je ovo potvrdio 2014. godine, rekavši da pitanje širenja NATO-a „nije bilo uopšte razmatrano“ izvan Nemačke.

Deklasifikovani dokumenti pokazuju da nije bilo nikakvih obaveza, iako je Bejker kasnije priznao da je njegova izjava bila neprecizan i da je „malo prešao granicu“ u tom trenutku.

Činjenica da nijedna takva terminologija nije bila uključena u bilo koji ugovor svakako potvrđuje ovu tačku. Da je Gorbačov to želeo, insistirao bi na tome. Zapravo, on je rekao da se pitanje širenja NATO-a izvan Nemačke jednostavno nije razmatralo. Uopšte.

Takođe, vredi napomenuti da je Putin, na početku svog predsedništva 2000. izjavio da bi Rusija mogla sama da pristupi NATO-u, što sigurno nije izjava čoveka koji je bio gnevan zbog pristupanja Srednje Evrope godinu dana ranije. „Teško mi je da zamislim NATO kao neprijatelja“, rekao je on tada za BBC.

Narativ o prekršenom zapadnom obećanju je fikcija, pažljivo negovana od strane Moskve nakon što su se događaji odvili, kako bi opravdala svoju agresiju.

Ono što se zapravo dogodilo jeste da su od sredine 1990-ih, nove nezavisne države – Poljska, Češka, tada liberalno-demokratska Mađarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Bugarska i druge – kucale na vrata NATO-a.

Češki predsednik Vaclav Havel je 2002. godine izjavio da proširenje alijanse označava konačan kraj „velikih sila koje dele male, ili manje, evropske zemlje među sobom, a da ne pitaju mišljenje tih zemalja. Evropa više nije, i nikada više ne sme biti, podeljena iznad glava svojih ljudi i protiv njihove volje na bilo koje sfere interesa ili uticaja“.

On je govorio u ime Srednje i Istočne Evrope, gde su se sećanja na rusku kolonijalnu okupaciju još uvek sveža. Te nacije su tražile zaštitu. Nisu bile prevarene od strane Vašingtona i vrlo dobro su razumele svoju istoriju. Za njih, članstvo u NATO-u bilo je štit, a ne bodež.

Putin je to shvatio vrlo dobro. Rusija je zemlja koja je izgrađena na kontinuiranom i ponekad neozbiljnom kršenju međunarodnih granica.

Napao je Čečeniju 1990-ih, Gruziju 2008, Krim i Donbas od 2014. godine, a sada je već tri godine je u punopravnoj invaziji na Ukrajinu kako bi uništio njenu nezavisnost. Kremlj je koristio energiju kao oružje, destabilizovao vlade i mešao se u izbore širom Evrope. Ruske akcije nisu odgovor na širenje NATO-a, već deo dosledne strategije regionalne dominacije.

Zbog toga je depresivno videti da istaknuti građani demokratskih zemalja ponavljaju ruske tvrdnje. Ova tendencija da se pojednostave složene geopolitičke stvarnosti odražava dublji problem.

Nakon sovjetskog sloma, mnogi na Zapadu su verovali da Rusija može biti integrisana u međunarodni poredak zasnovan na pravilima.

Uzalud, uzastopne američke administracije su prihvatile bajku o kraju istorije, stavile Rusiju u drugi plan i umanjile ambicije Kremlja.

Naivnost Sjedinjenih Država i Evrope prema Rusiji nije ograničena samo na političare. Analitičari, diplomate i akademici su prečesto pretpostavljali da su ruske akcije reaktivne i zasnovane na strahu od obuhvatanja.

Nisu shvatili da je ruska strategija proaktivna, zasnovana na imperijalnoj nostalgiji i verovanju, duboko ukorenjenoj u Kremlju, da je Rusija predodređena da predvodi slovenski svet i dominira teritorijama svog bivšeg carstva.

Zločini koje su ruske snage počinile u Ukrajini nisu akcije države koja deluje iz straha. To su obeležja kampanje osvajanja i potčinjavanja. Ipak, neki poput Saksa tvrde „da je najbolje za baltičke zemlje da prestanu sa svojom rusofobijom“.

Dok populistički političari poput britanskog lidera desnice Najdžela Farža predvidljivo nastavljaju da tvrde da je Rusija nekako bila podstaknuta na agresivan rat, zabrinjavajuće je čuti kako neko poput Saksa, iskusnog Amerikanca, iznosi stav prijateljski nastrojen prema Kremlju, da bi baltičke zemlje trebalo da prihvate sledeći pristup: „Ne provocirajte svog suseda i to je sve. Ovo nije teško“.

Kao što je Vladislav Surkov, bivši politički strateg Putina, napisao 2019. godine, Rusija ne samo da se meša u izbore – ona se meša u umove, toliko da „ne znaju šta da rade sa sopstvenom promenjenom svesti“.

Zapadni političari i misliloci, oblikovani ovom manipulacijom, često ne shvataju kako su njihovi stavovi promenjeni.

Ali Surkov se takođe hvalio da „svest o postojanju naroda unapred definiše njegov oblik“. Ovo se odnosi i na Rusiju i na Ukrajinu. Ideja da Ukrajina treba da proda svoju suverenost za mir je strateški glupa.

Kao što je ukrajinska aktivistkinja i bivša poslanica Lesija Orobec rekla: „Naučili smo da ako se borimo protiv Rusa, umiremo u hiljadama. Ako popustimo pred Rusima, umiremo u milionima“.

Ludo je misliti da se bezbednost Evrope može kupiti pomirenjem sa ruskom paranojom. Ukrajinci se bore za svoj identitet i svoju budućnost. Ako mi Evropljani želimo isto, moramo biti odlučni kao i oni. Ne smemo kleknuti pred Kremljom.