Maduro je na vlasti samo zbog podrške vojske

Ova Venecuelanka, sa dvojnim državljanstvom, po baki je Čileanka, diplomirala je na katoličkom Univerzitetu Andres Bello u Karakasu, na Odseku društvene komunikacije, smer novinarstvo.

Već za vreme studija počela je da radi na radiju, potom u redakciji lista El Nacional, a 2006. godine se priključila timu El Observadora, najstarijeg informativnog programa na venecuelanskoj televiziji, na kanalu Radio Caracas Television. Samo godinu dana nakon toga, vlada Uga Čaveza zatvorila je tu televiziju, a rad je nastavljen preko interneta još par godina. U međuvremenu, Gabrijela je u Londonu završila master studije iz oblasti televizijskog novinarstva, u Venecuelu se vratila 2012. i karijeru nastavila na TV kanalu Globovision. Na toj televiziji, je pored bavljenja istraživačkim novinarstvom, bila urednik spoljnopolitičkih vesti i voditelj/interpretator vesti do kraja 2015., kada je sa suprugom odlučila da potraži bolje životne uslove i budućnost za svoju decu.

– Stigla sam u Čile u novembru 2015, četiri meseca nakon venčanja u Venecueli. Posle par meseci počela sam da radim u ekonomsko-finansijskim novinama Diario Financiero. Čile je za mene divna zemlja, poredeći sa Venecuelom i drugim zemljama Latinske Amerike, veoma progresivna. Sa organizacijom, poštovanjem zakona i funkcionisanjem sistema prevoza, koji barem u mojoj zemlji nisu bili vidljivi. Zemlja mnogih kontrasta: sa velikom društvenom podelom, polarizacijom i ogorčenošću zbog tragova koji su toliko duboki u diktaturama koje su vladale u novijoj istoriji, a ipak, sa kapacitetom za razvoj i poštovanje, koje nisam do sada poznavala.

* Kako je izgledao život u Venecueli nekada, u doba tvog odrastanja?

– Živela sam u predivnoj Venecueli. Snažnoj, razvijenoj, rastućoj, sa vrednostima i radosnoj. Venecueli koja je bila primer i razlog za zavist u svetu. Znali su nas samo zbog lepih žena koje su pobeđivale na takmičenjima lepote, najvećeg vodopada na svetu, Salto Angel u državi Bolivar i nafte. Poznajem druge zemlje, i ne zato što je moja, ali uvek sam smatrala da je to najbolja zemlja na svetu: sa prirodnim bogatstvima, turističkim potencijalom, izvanrednom klimom, bez velikih prirodnih katastrofa, gde politika nije postojala (ili je barem bio takav osećaj). Nije bilo rasizma, toliko izraženih društvenih klasa, podela i mnogo manje ideoloških sporova.

* Kakva je bila situacija u Venecueli u protekloj godini?

– Ono što se dogodilo u prošloj godini nije ništa drugo nego posledica onoga što je Čavez posejao. Nezadovoljstvo, podela, mržnja i glad. Nije bilo tako teško za vreme njihovih vlada, zbog raznih unutrašnjih i spoljašnjih faktora: od međunarodne cene nafte, kroz socijalnu letargiju, posebne interese političara i na kraju harizme i sposobnosti uveravanja predsednika. Međutim, dolazak Nikolasa Madura na vlast pogoršao je situaciju. Ne samo zbog toga što nema politički kapacitet, lukavost i rečitost, nego i zato što je cena nafte pala, a time i sposobnost da se odgovori na međunarodne obaveze, sposobnost uvoza da zadovolji osnovne potrebe zemlje, s obzirom na gubitak proizvodnih kapaciteta zbog njihovog propadanja, itd. Režim je počeo da se guši, počeo je da gubi prostor rastom opozicije, napadao nasiljem svoje kritičare i izazvao ekonomsku i socijalnu krizu.

* Kakva je situacija sada, posle 23. januara?

– Teško je to objasniti u nekoliko reči. Za neke, pogotovo za Madurov režim, Gvaido je „samoproglašen“ i „samopostavljeni“, kao da je ta odluka proizašla ni iz čega. I to nije tačno. Na temelju venecuelanskog Ustava, s obzirom na to da predsednički izbori, u maju 2018, nisu imali nacionalno i međunarodno priznanje i potvrdu, te da je kompanija koja broji glasove osigurala da se u različitim izbornim procesima učini prevara, Gvaido je preuzeo ovlašćenja izvršne vlasti da vodi i usmerava proces tranzicije koji se završava slobodnim izborima, uz poštene uslove koji omogućavaju zdravu konkurenciju svih političkih učesnika. Bez postojanja političkih zatvorenika u zemlji, ukidanja političkih stranaka, bez progona i da izborni organi nisu pristrasni u korist bilo koje stranke. NJegove odluke podržalo je više od 30 zemalja i multilateralnih organizacija, iako se mora priznati da tradicionalni politički saveznici čavizma i dalje podržavaju Madura. Za mnoge, zemlja je podeljena na dva dela, ali brojevi ne govore tako, jer Maduro nema 50 odsto nacionalne podrške i na vlasti je samo zbog podrške oružanih snaga, koje su oduvek bile odane Čavezu i za kontrolu institucija, osim parlamenta. Koji je, uzgred budi rečeno, jedina upravljačka moć koju narod bira. Ostale imenuje izvršna vlast i, logično, kojom na kraju manipulišu oni na vlasti.

* Može li kriza biti rešena mirnim putem?

– Mogla bi, ali mislim da nema političke volje da se to učini. Maduro ne vlada sam, kao što sam rekla, na vlasti ga drže oružane snage. Najviši zvaničnici su dugi niz godina uronjeni u ilegalne aktivnosti i na osnovu toga bi mogli biti krivično gonjeni zbog trgovine drogom, korupcije, pranja novca i zločina protiv čovečnosti. Oni ne žele da režim padne. Ako se Maduro i članovi njegovog kabineta povuku u stranu, sigurna sam da bi zemlja mogla da počne da se obnavlja, čak dajući priliku i onima koji su u nekom trenutku podržavali sadašnju vladu.

* Postoje mišljenja analitičara da bi Čile mogao imati važnu ulogu u rešavanju krize, takođe, spominju se medijatori, kao npr. Mićel Baćelet, papa Franja, mogu li oni pomoći u rešavanju krize?

– Opet, mogli bi pomoći, ako postoji politička volja. Ne verujem u ideju dijaloga između vlade i opozicije. To se već dogodilo i nije uspelo, jer Madurova izvršna vlast ne poštuje obaveze. Mislim da je jedino posredovanje, koje bi moglo da ima efekta, da se Maduro i njegovi ljudi prizovu pameti i izađu iz vlade. Trenutno, mislim da u svetu postoje uticajne osobe koje smatraju da je razgovor o tome mešanje u unutrašnje stvari države. I mislim da, zaista, najveći strah od zauzimanja pozicije jeste da možete postaviti presedane. Za kukavice je bolje ćutati, i jednostavno, na kraju zauzeti poziciju pobednika. Po mom mišljenju, nije vreme za ćutanje i razmišljanje o tome kako time ja mogu biti pogođena. Vreme je za razmišljanje o stotinama hiljada ljudi koji ne mogu dobiti hranu i lekove. Doživela sam to na sopstvenom primeru. Boraveći ovde u Čileu, morala sam da „prevrnem nebo i zemlju“, i u Venecueli i ovde, da bih kupila antibiotike za oca, dok sam još uvek živela tamo. Takođe, morala sam da obezbedim novac za plaćanje lečenja, koje naplaćuju u dolarima, i to u zemlji u kojoj se strana valuta ne dobija, osim ako nije na crnom tržištu. Morala sam mobilisati sve što mi je bilo na raspolaganju kako bi dobio lekove i mogao da se oporavi. To je samo jedan od milion takvih slučajeva. Zamislite ljude sa malim primanjima i one koji nemaju rođake u inostranstvu da im pomognu.

Čile je preuzeo vrlo važnu ulogu u rešavanju ove krize ili barem u pomaganju održavanja pritiska na Madurovu vladu. I to nije pitanje desnice i levice. Na kraju mandata predsednice Baćelet, premijer Eraldo Munjos se, takođe, snažno suprotstavljao Maduru. Države u regionu otvorile su oči pod pritiskom imigracije. Da nisu bile pogođene time, možda ne bi ništa uradile, ali pošto Maduro nije problem Venecuelanaca, to je problem Latinske Amerike i sveta.

* Da li bi se i pod kojim uslovima vratila u Venecuelu?

– Vratila bih se onog dana kada bih mogla svom sinu da ponudim ono što su meni moji roditelji: sigurnost na ulicama, obrazovanje utemeljeno na vrednostima, sposobnost za razvoj i mir. Stabilnu budućnost. Budućnost koja može da se isplanira. Dostupnu budućnost. Sve dok se to ne dogodi, nažalost, neću se vratiti. Ostavila sam razmišljanje o sinu kojeg bih imala, vraćam se samo ako će mu biti dostupne osnovne stvari, kao što su struja, voda i hrana, kada on to želi, a ne kada to vlada odluči.

Kraj je blizu, ali ne previše

– Mene je vlada Čavesa, a kasnije i Madura, naučila da budem pesimista i realna, ali da nikad ne gubim veru i nadu. Osećam da je kraj ovog pitanja blizu, ali ne vidim da će se to rešiti za manje od godinu dana. Jer, kao što sam već rekla, previše je interesa onih koji su imali moć 20 godina, da se ne otkriju aktivnosti u kojima su bili umešani. Verujem da je svaki korak Gvaida čvrst, stabilan i inteligentan korak, utemeljen na zakonu. Međutim, ne mislim da je to dovoljno da bi se postigla promena modela koji je potreban Venecueli. Potrebno je još neko vreme da se svi faktori udruže u savršenu oluju.