Maduro se kasno setio da umiruje nezadovoljstvo

Kontrolu gubi na svim poljima, osim za sada, u visokim vojnim i policijskim krugovima. Međutim, njegov peščani sat sve brže curi, i to se ne može zaustaviti. Baš kao ni talas nezadovoljstva naroda, koji se prelio na ulice i koji će biti sve veći.

U sredu su, prošle nedelje, ulice Karakasa bile preplavljene pristalicama samoproglašenog predsednika, Huana Gvaida, a novi protesti, održani su širom zemlje, u subotu. U međuvremenu, pod sankcijama SAD, Maduro balansira na žici uz podršku onih kojima najviše duguje, u prolazu, više kurtoazno, nudi opoziciji ruku pomirenja uz želju za razgovorom i (eventualnim) dogovorom o rešavanju krize i (eventualnim) izborima. Gvaido, sa druge strane, i njegove pristalice žele prvo slobodu, ukidanje njegove (straho)vlade, uspostavljanje demokratskih tekovina, slobodu medija, i tek onda, izbore.

Nakon prošlonedeljnog obilaska vojske, demonstriranja snage i jedinstva u njihovim redovima, Maduro je najavio i neke mere za ekonomsku stabilizaciju države. Prekasno se odlučio da smiruje nezadovoljstvo naroda koji više ne može, a što je mnogo važnije, ne želi da živi u državi sa najvećom inflacijom, čeka u redovima, čak i za gorivo, razgovara sa članovima porodice, familije, prijateljima i dojučerašnjim komšijama preko skajpa u inostranstvu. Venecuelanska migracija je, na primer, u Čileu među najbrojnijima, a čak 63 odsto je kvalifikovana radna snaga, sa stručnim srednjoškolskim obrazovanjem ili fakultetskim obrazovanjem. Naftne rezerve Venecuele procenjuju za najveće u svetu. Proizvodnja nafte iznosila je 2012. godine 2,4 miliona barela dnevno, a u 2019. je pala na svega 0,5 miliona barela, piše čileanski list Diario Financiero.

Venecuela ovih dana živi između nade i straha. Nade koju crpi iz energije opozicionog lidera, predsednika parlamenta i samoproglašenog predsednika države, Huana Gvaida, i svih onih država grupe Lima, kao i ostalih država koje su ga priznale za predsednika. I straha od neizvesne sudbine, pre svega poteza aktuelnog predsednika. Reči pape Franje „bojim se krvoprolića u Venecueli“ izgovorene na povratku iz Paname, opasno odzvanjaju, naročito posle vesti pojedinih medija da se 400 pripadnika ruske firme Vagner iskrcalo u Karakasu, i sa druge strane, misteriozne beleške u blok notesu savetnika za nacionalnu bezbednost Bele kuće, DŽona Boltona, „5000 vojnika u Kolumbiju“.

Vojska i policija za sada su na strani Madura, iako je Gvaido sproveo akciju ispred kasarni i policijskih stanica deleći letke, pozivajući vojsku i policiju da pređu na stranu opozicije uz obećanje o amnestiji. Inače, vojska Venecuele je, prema procenama analitičara, ako ne najbrojnija, sigurno najopremljenija u Latinskoj Americi. Međutim, i taj najjači stub Madurovog režima, čini se, počinje da se trese. U subotu je aktivni general avijacije Venecuele, Fransisko Esteban Janes Rodriges, prešao na stranu Gvaida, i pozvao i ostale pripadne oružanih snaga da ga slede u suprotstavljanju Maduru.

Postaje li režim u Karakasu, ipak, nervozan pitaju se, kako analitičari, tako i novinari koji prate razvoj krize u Venecueli. Ove druge, režim u Karakasu je otvoreno počeo da sprečava u iznošenju istine o stanju u državi. U sredu su uhapšeni novinar i kamerman čileanske državne televizije TVN, Rodrigo Peres i Gonsalo Baraona, zajedno sa dvojicom venecuelanskih kolega. Čileanci su u pritvoru proveli 14 sati, a zatim su deportovani. Po sletanju u Santijago, u prvoj izjavi, rekli su da je“hapšenje bilo prisilno, prvo su došli ljudi u civilu, a potom vojska“, dodavši da nisu znali ni kakav je njihov tretman, da li su uhapšeni, pritvoreni, kidnapovani, a pritom „nema razloga, nema pisanog dokumenta, suočavamo se sa diktaturom, oni takođe ne znaju zašto smo privedeni“, prenosi portal Ahora Noticias reči Peresa. Odmah zatim uhapšeni su španski i francuski novinari, koji su ubrzo i deportovani.

Stav režima u Karakasu prema ulozi Čilea u krizi u Venecueli, a posebno predsednika Pinjere, istakao je ministar spoljnih poslova Venecuele, Horhe Areasa, koji je u intervjuu za čileanski list La Tercera rekao da je za vreme svog prvog mandata kao predsednik Čilea, Pinjera imao respekta prema suverenitetu Venecuele, ali u međuvremenu „izgleda da je predsednik Pinjera prodao svoj suverenitet i autonomiju SAD“.

Od početka krize, gotovo svakodnevno, licitira se ko bi mogao da se pojavi u ulozi medijatora u ovoj krizi. Sa jedne strane se sami nude, a sa druge pozivaju, kako države, tako i pojedinci. Meksiko i Urugvaj su odmah bili voljni da se uključe u razgovor o prevladavanju krize, svoju posredničku uslugu ponudio je bio i papa Franja, dok je Gvaido, preko Tvitera, pozvao bivšu predsednicu Čilea, sadašnjeg visokog komesara za ljudska prava UN, Mićel Baćelet, zamolivši je da ubrza posetu Venecueli. Portparol kancelarije visokog komesara za ljudska prava UN, Rupert Kolvil odbacio je mogućnost te posete rečima da se u takvim situacijama obično uradi priprema posete i proveri se da li bi imala slobodan pristup nevladinim organizacijama, „ali za sada nismo blizu te tačke“, istakao je Kolvil, a prenosi Si-En-En Čile.

Meksiko i Urugvaj pozvali su više od 10 zemalja i različitih organizacija na konferenciju o situaciji u Venecueli, u četvrtak u Montevideu. Ovu grupu čine Evropska unija i osam njenih zemalja članica (Nemačka, Španija, Francuska, Italija, Portugalija, Holandija, Velika Britanija i Švedska), a od latinoameričkih, Meksiko, Bolivija, Kostarika, Ekvador i domaćin, Urugvaj.

U subotu, u dva različita dela Karakasa, Maduro se obratio pristalicama rečima da je on spreman za parlamentarne izbore, ali ne spominjući predsedničke, dok je Gvaido najavio februar kao ključni za okončavanje krize. Najavio je, takođe, da se narednih dana očekuje dolazak humanitarne pomoći, koja se prikuplja u Kolumbiji, Brazilu i jednom ostrvu u Karibima. Naredno veliko okupljanje zakazao je za 13. februar, dan mladih u Venecueli.

Od prvog dana krize SAD su zauzele stav „da je svaka opcija na stolu“, a u nedelju je predsednik Tramp to ponovio. Sa druge strane, Rusija je, još pre desetak dana, upozorila SAD da ne planiraju vojnu intervenciju u Venecueli, tvrdeći da bi takav potez izazvao „katastrofalan scenario“. Rusija, takođe, ističe da „nema izmena u sporazumu i, shodno tome, Venecuela mora da ispuni obaveze koje je preuzela prema poveriocu“, poruka je ministarstva finansija Rusije. Zato, Rusija očekuje da će Venecuela, bez obzira na probleme u kojima se nalazi, ispuniti svoju narednu uplatu duga Moskvi zakazanu za kraj marta, prenosi peruanski list El Comercio.

Podrška Rusije i Kine Maduru, čini se ima, pored nafte i drugih prirodnih potencijala Venecuele i neke druge motive. Rusiji odgovara krizna situacija, jer time kontroliše cenu nafte na svetskom tržištu, a Kina, koja je u trgovinskom ratu sa SAD, koristi Venecuelu kao adut za pregovore u Vašingtonu.

Koliko će još vlade u Moskvi i Pekingu biti spreme da podržavaju Madura? Stručnjaci se slažu da to neće biti još dugo.