„Makron mora da počne da poštuje birače“: Gardijan o postizbornoj krizi u Francuskoj

Kada je Emanuel Makron neočekivano raspisao vanredne izbore u junu, preovladala je mudrost da će pobediti krajnja desnica.

Mnogi od nas su čak sumnjali da je Makron favorizovao takav ishod, tako da Marin Le Pen eventualno ‘ukalja’ obraz vršenjem vlasti i samim tim smanji verovatnoću da će osvojiti predsedničku funkciju 2027.

Bez obzira da li je to bio njegov plan ili ne, piše kolumnistkinja Rokaja Dialo u analizi za Gradijan, raspisivanje izbora bilo je opasno kockanje koje je dobilo neočekivani preokret, stavljajući ad hok levičarsku koaliciju na prvo mesto sa najvećim brojem glasova, ali bez dovoljnih brojki za izgradnju radne većine u parlamentu.

Francuski ustav poverava predsedniku ovlašćenje da imenuje premijera. Prema nepisanim konvencijama Pete republike, premijer se bira iz većinske grupe u narodnoj skupštini.

Poraženi premijer Gabrijel Atal podneo je ostavku posle izbora: birači su centrističku administraciju koju je vodio spustili na drugo mesto.

Ali predsednik je odbio da prihvati Atalovu ostavku i zadržao je odlazeću vladu u ulozi tehničke, tvrdeći da to radi stabilnost.

Od tada, Francuskom upravljaju ministri koji su u stvari podneli ostavke, što je situacija koja je u Francuskoj potpuno bez presedana.

Mnogi sadašnji članovi parlamenta osvojili su svoja mesta u julu zahvaljujući „republikanskom frontu“, taktičkoj strategiji glasanja prema kojoj su se kandidati suprotstavljeni stranci Marin Le Pen složili da se povuku u trkama u tri izborne jedinice kako bi krajnje desnice zadržale van vlasti.

Ta strategija, kojoj se uglavnom pridržavala levica, bila je od najveće koristi za Makronovu partiju – iako je nije sprečila da isključi saradnju sa strankom Francuska Nepokorna (LFI), glavnom silom na levici, jer će biti previše radikalni, „radioaktivni“ i nesposobni da vladaju.

Istina, levičarskoj koaliciji, Novom narodnom frontu (NFP), bilo je potrebno neko vreme da se dogovori o kandidatu za premijera. Na kraju, grupa je odabrala Lusi Kastets, 37-godišnju državnu službenicu, nepoznatu široj javnosti, ali sa jakim iskustvom u odbrani javnih službi.

Makron je odbacio predlog levice, dodajući da „niko nije pobedio“ na izborima i da bi „bilo netačno reći da Novi narodni front ima bilo kakvu većinu“.

Potom je jednostrano najavio „olimpijsko primirje“, nagoveštavajući da Francuska treba da sačeka posle Olimpijskih igara (ali što je čudno ne i Paraolimpijskih igara) kako bi formirala vladu.

Makron je konačno započeo konsultacije sa liderima glavnih političkih grupacija šest nedelja nakon izbornih rezultata.

Kada su razgovori završeni, predsednik je objavio saopštenje u kojem je najavio da neće postavljati premijera sa levice, tvrdeći da će se bez većine u narodnoj skupštini suočiti sa glasanjem o nepoverenju.

U ime „institucionalne stabilnosti“, on je predložio da se umesto toga istraži mogućnost centrističke koalicije.

Ovo je bila šokantna i opasna izjava, koja oduzima dah svojom arogancijom i nepoštovanjem naših demokratskih procesa.

Nije ni čudo što su mnogi glasovi iz NFP-a to osudili kao „sramotu“ i „neprihvatljivo otimanje moći“. Čak je i bivši predsednik Fransoa Oland, sada član NFP-a, koji nije poznat po tome što je radikalan, kritikovao to kao „institucionalnu grešku“.

Predsednik ne samo da treba da bude iznad partijske politike, već podela vlasti ne bi trebalo da mu dozvoli da interveniše u formiranju većine. Ranije tokom leta, Makronovo okruženje otkrilo je da predsednik čak odbija bilo kakve suštinske promene politike.

Birači su odbili Makrona, glasali su za promenu. S obzirom na parlamentarnu aritmetiku, nijedan od tri glavna izabrana bloka ne može sam da izgradi vladajuću većinu. Ali nije na predsedniku da odlučuje ko je od njih dostojan da vlada.

Živimo u vremenu bez presedana, sa odlazećom vladom koja još uvek donosi važne odluke. Makron se sada ponaša kao republikanski monarh koristeći izgovor „stabilnosti“ da negira samo funkcionisanje naše demokratije.

On bi trebalo da bude lider – umesto toga, on postaje autoritarni predsednik čija popularnost nastavlja da opada.

Ne možemo da prihvatimo takvo ponašanje u demokratiji: francusko biračko telo je bilo jasno kada je izrazilo svoje protivljenje njegovoj politici. Sada mora početi da ih poštuje.