Makron i Evropa raznovrsnih potreba 1

Pobeda Emanuela Makrona na francuskim predsedničkim izborima je do sada najsigurniji znak da, nakon brojnih kriza i prepreka, Evropa možda ponovo stiče samopouzdanje. Ali obnovljeno poverenje ne bi smelo ponovo da je odvede ka samozadovoljstvu.

Sa Makronom, francuski centar je tokom izbora odbio sve napade sa obe strane. Ali snaga tih napada pokazuje koliko su okolnosti u Evropskoj uniji ostale neizvesne. I, iako postoji široko priznanje da je hitno potrebna odvažna akcija, ne postoji dogovor o tome kakva ta akcija treba da bude.
Pristup koji je dominirao u debatama EU o reformama je stvaranje „Evrope više brzina“. Zamisao je da, umesto da se napravi sporazum o tome kada i kako treba dostići optimalni nivo integracije, svakoj zemlji članici EU treba dopustiti da ka integracijama napreduje svojim sopstvenim tempom, s tim da nekoliko vodećih zemalja predvode taj napredak.

Ali to što se možda činilo kao pogodan način da se izbegnu komplikovani pregovori zapravo sa sobom nosi ozbiljne probleme. Za početak, pristup „više brzina“ zanemaruje istrajnu sumnju i odbojnost glasača prema EU: referendum o Bregzitu je najskoriji – ali i najznačajniji – u dugom nizu primera. Što je podjednako važno, zanemaruju se stvarne potrebe zemalja članica.

Evropi je nesumnjivo potrebna zajednička vizija – zasnovana na zajedničkim vrednostima, slobodama i standardima – prema kojoj će se upravljati. Ali svaka panevropska vizija mora da poštuje vizije, a da ne pominjemo identitet, zemalja članica EU i vlada koje su izabrane da brane prioritete glasača.
Zajedničke vrednosti su jedna stvar; ali detalji društvenih i reformi tržišta rada, poreskih sistema, ili regulatornih režima (pored potrebe za jedinstvenim tržištem) su nešto sasvim drugo. U ovim oblastima, zemlje članice EU, potencijalne članice, pa čak i one koje su u procesu izlaska iz Unije, imaju znatno drugačije potrebe, koje zavise od njihovih osobenih industrijskih osnova, demografske dinamike, istorijskog nasleđa, a u slučaju balkanskih zemalja – i posledica prethodnih sukoba. Te razlike će uticati ne samo na brzinu integracija, već i na sam njihov put.

Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o globalnoj konkurentnosti, osam od deset ekonomski najjačih evropskih zemalja se nalaze na severozapadu kontinenta; a Švajcarska i Norveška, koje nisu članice EU, dopunjuju ovu listu. Ali rešenje za prevazilaženje jaza u konkurentnosti između severa i juga ne može biti nametnuto spolja, niti može biti jedini cilj za vođenje poslova u EU. A sigurno je da ne može da se prevaziđe preko noći.

To ne znači da ukazivanje na razliku u konkurentnosti nije od ključnog značaja. Naprotiv, stvaranje ujednačenije ekonomske klime će doneti korist građanima EU, obnoviće apel Unije upućen ostatku sveta, i pozicioniraće je kao ostrvo stabilnosti u globalnom moru konflikta i nesigurnosti.

Ali evropski lideri treba da pronađu rešenje koje će u obzir uzeti različite potrebe i perspektive raznih zemalja. To znači da se treba usredsrediti manje na to da se bude u pravu – a više na to da se uradi prava stvar.

Mi Nemci možemo da budemo zadovoljni što je naša zemlja tako uspešno upravljala ekonomskom krizom 2008. godine, zadržavajući pritom nezaposlenost na zadovoljavajućem nivou pa čak i što je u nekom pogledu postala i jača. Ipak, kao Evropljani, treba da priznamo da rastući budžetski suficit u Nemačkoj stvara neodrživi disbalans u EU.

Ako se tome doda nemačko jako tržište rada – a da ne pominjemo skoro magnetsku privlačnost Berlina za evropske milenijalce – tada taj disbalans potaje još veći. Uostalom, evropsku ekonomiju danas manje pokreću novčane investicije, a više talenat i ideje.

Dovoljno sam realista da znam da ni jedna vlada – ni u Nemačkoj, a verovatno ni bilo gde u Evropi – neće pristati na veliku evropsku inicijativu za oslobađanje od duga nekoliko meseci pre izbora. Ali sam takođe optimista da će lideri u najkonkurentnijim delovima danas samopouzdanije EU pronaći mudrost u podršci ekonomskom napretku za sve zemlje članice.

To ne bi bilo prvi put da se Nemačka uzdigne iznad štetnog nacionalnog egoizma i pokaže odgovarajuće i odgovorno rukovodstvo. Godine 2015, nemačka koaliciona vlada je odlučila, usprkos znatnom negodovanju javnosti, da pruži dobrodošlicu milionu migranata koji su pobegli od strahota rata u Siriji i Iraku. Ovakva politika imala je svoju cenu po vladajuće stranke kada je u pitanju politički kapital, ali će vremenom pokazati svoju vrednost u borbi zemlje sa demografskim izazovima.
Političke vođe, i njihovi saradnici iz privatnog sektora, sada moraju da prate uzor koji je Nemačka postavila svojom migrantskom politikom. To znači da treba prevazići ideju da je kompromis znak slabosti i recept za neefikasnost, i umesto toga potvrditi to kao jedno od najmoćnijih oruđa demokratskog donošenja odluka – i kamen temeljac evropskog projekta. Iznad svega, to znači prepoznavanje potrebe da razgovaramo ne o Evropi različitih brzina, već o Evropi različitih potreba.

Autor je osnivač i izvršni predsednik Svetskog ekonomskog foruma

Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari