Makron ide u Moskvu i Kijev da utiša ratne bubnjeve

Ipak, Pentagon i CIA su već procenili da bi ruske trupe mogle samo za par dana da zauzmu Kijev i da bi to izazvalo 50 hiljada civilnih žrtava i humanitarnu katastrofu s pet miliona izbeglica koje bi preplavile Evropu.

Francuska je predsedavajući Evropske unije i mediji i analitičari u EU tu povlače paralelu između rešenosti Makrona da, takođe uz podršku nemačkog kancelara Olofa Šolca, zaoštravanje i pretnju rata preokrene ka diplomatiji, pregovorima i miru, baš kao što je bivši šef francuske države Nikola Sarkozi 2008-e posredovanjem u Moskvi i Tbilisiju uspeo da zaustavi ruski vojni prodor u Gruziji i izdejstvuje primirje, a time da postigne i veliki svetski diplomatski uspeh za Evropu.

Novinar Bete je u avgustu 2008, zajedno s više kolega evropskih medija, na zasedanju vođa EU u Avinjonu, od tadašnjeg šefa francuske diplomatije Bernara Kušnera čuo da je doslovce u poslednji trenutak zahvaljujući veštini i upornosti Sarkozija ruska vojska zaustavljena u predgrađu Tbilisiija.

Tadašnji ruski premijer Vladimir Putin je, ispričao je Kušner „u poverenju“ grupi novinara, toliko bio ljut što je gruzijska vojska upala u Južnu Osetiju i tamo ubila nekoliko pripadnika ruskih mirovnih snaga da je rekao Sarkoziju da hoće da uhvati gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija i da ga „za testise obesi na sred Tbilisija“.

Diplomate u Briselu sada kažu da je jasno da Putin može biti „veoma ljut, ali proračunat i da zato niko ne zna kako će se okončati sadašnja po Evropu krajnje opasna partija šaha oko Ukrajine, već sad pogubna za evropsku bezbednost“.

Jedino je jasno da, uprkos sve većem dogovaranju EU i Vašingtona oko pregovora s Moskvom, Evropa u suštini nema prave adute, ponudu rešenja za ukrajinsku krizu.

Otud Makron sad nastoji da osetno osnaži „Format Normandija“ u pregovorima o sprovođenju „Sporazuma iz Minska“, u kojem već godinama Francuska, Nemačka, Ukrajina i Rusija bezuspešno pokušavaju da nađu rasplet za ukrajinsku dramu.

Francuski predsednik je u prethodnom telefonskom razgovoru s Putinom i ukrajinskim predsednikom Volodomirom Zelenskim dogovorio ove posete, a u povratku iz Moskve i Kijeva bi trebalo da se u Berlinu sastane s kancelarom Šolcom i poljskim predsednikom Andžejom Dudom.

U krugovima EU je bilo zamisli da se, kako bi Evropa izašla sa nekim sopstvenim inicijativama za ukrajinsku dramu, u „Format Normandija“ uključe i Amerika, Velika Britanija i Italija, čime bi se ono udaranje u ratne bubnjeve više prebacilo na ozbiljnu diplomatiju i pregovore, a ne samo zasad vidljivo američko-rusko odmeravanje vojnom silom.

Francuski list „Figaro“ piše da je među tačkama blokade u sprovođenju „Sporazuma iz Minska“, utanačenog još 2015, „status separatističkih republika Lugansk i Donjeck, koje podržava Rusija…i Putin traži da se razjasni, ali Kijev, pored ostalog, odbija svaki direktan razgovor s vodjstvom tih separatističkih oblasti“ na istoku Ukrajine koje su se pobunile protiv Kijeva.

Reč je o tome da bi, saglasno „Sporazumu iz Minska“, vlasti u Kijevu trebalo da najpre pristanu na izmene ustava i davanje autonomije i izbore Lugansku i Donjecku, a Kijev traži da najpre centralne ukrajinske vojne i policijske snage povrate nadzor nad istočnom granicom prema Rusiji…čime bi Donjeck i Lugansk bili odsečeni od ruske podrške, a trebalo bi da veruju da će dobiti izbore i autonomiju.

Makron u diplomatskim bisagama sad izgleda nosi nove predloge Moskvi i Kijevu koji bi veliku vojnu zategnutost osetno prebacili na opipljive pregovore o smanjenju napetosti i opasnosti kroz rešavanje ukrajinske krize iznutra, dakle prevashodno nagodbom Kijeva i pobunjenih istočnih delova Ukrajine.

I Evropljani i Amerikanci i Rusi su saglasni da je ukrajinska kriza pitanje celokupne evropske bezbednosti, ali zasad o tome poglavito „preko nišana“ pregovaraju Vašington i Moskva.

U američkom odgovoru na traženje Rusije da se Zapad pismeno obaveže da se NATO neće širiti i slati oružje i vojsku na istok prema ruskim granicama, posebno kad je u pitanju Ukrajina, stoji da je bezbednost u Evropi nedeljiva, što isto kaže i Rusija.

Ali Putin je postavio pitanje kako je moguće imati nedeljivu bezbednost na kontinentu ako se ugrožava bezbednost drugoga.

Ruski predsednik kaže da u zvaničnim dokumentima Kijeva stoji namera da se „uključujući vojnim putem povrati Krim“, koji je Rusija pripojila, i postavlja pitanje da li bi Rusija, ako Ukrajina postane članica NATO, u tom slučaju morala da ratuje s Atlantskim savezom.

Amerikanci su u pisanom odgovoru Moskvi to odbacili i predočili da Zapad i NATO ne odustaju od načelnih prava svake zemlje da sama odlučuje o sopstvenoj bezbednosti i savezima u koje će ulaziti da to zajamči.

Ali Vašington ne ruši mostove za strategijsku nagodbu i nudi, kad je u pitanju Ukrajina, „uzajamne mere uvida“ i sporazum da će se „i Rusija i SAD uzdržati od razmeštaja ofanzivnih raketnih sistema i stalnih snaga s borbenom misijom na teritoriji Ukrajine“, s tim da se o tome još Vašington posavetuje s Kijevom.

SAD traže takođe da Rusija povuče trupe iz Ukrajine, tu se misli na Krim, Gruzije (Južne Osetije i Abhazije), i Pridnjestrovlja, koje Zapad smatra delom Moldavije, i kaže da su ruske trupe tamo razmeštene bez odobrenja zemlje domaćina.

Amerikanci kažu da su takođe spremni da s Moskvom razgovaraju o proverama šta Zapad ima u bazama u Rumuniji i Poljskoj, a u pitanju su protivvazdušne rakete i dodaju da bi to značilo da tamo neće biti ofanzivnih krstarećih raketa „tomahavk“, dakle direktne pretnje ruskoj teritoriji.

Putin je stavio do znanja da je spreman da podrži francusko-nemačke napore za usmeravanje ukrajinske krize na možda i prošireni „Format Normandija“.

U Evropskoj uniji raste strah od rata, ali i strašnih ekonomskih posledica i dugotrajnog poremećaja celokupnog života na starom kontinentu.

Javnost u EU je protiv rata i otud Makronova inicijativa predstavlja u mnogome „kucanje na otvorena vrata“ kad su Evropljani u pitanju.

Jer to se ne vidi samo kao pokušaj da se otupi oštrica ruskih zahteva, već i rešavanje sveukupnog problema evropske bezbednosti za sve , uključujući Rusiju i onog što Moskva vidi kao svoje ugrožene životne interese.

Neki analitičari i mediji štaviše smatraju da se „Evropa izlaže opasnosti sukoba s Rusijom koji može biti razoran po Ukrajince i potopiti ekonomiju Evropske unije“, kako to, pored ostalih, ocenjuje španski dnevnik „Periodiko“.

Tu su, stoji u analizi “ Periodika“, „dva pogrešna polazišta: jedno je da Ukrajina zaista može postati članica NATO u nekoj doglednoj budućnosti i da Ukrajina može povratiti Krim“.

Španski list ukazuje na ocenu zapovednika nemačke mornarice Kaj-Ahima Šenbaha, koja je izazvala veliku pažnju u Evropi, ali koji je zato prinuđen da dâ ostavku, da Ukrajina ne može ući u NATO upravo zbog sukoba u Donjecku i Lugansku, kao i da nikad neće moći da povrati Krim.

„Periodiko“ ističe da „tu analizu prećutno podržavaju glavne diplomatske kancelarije u EU, iako u javnim poruka govore znatno drugačije“, a primećuje i da je sam američki predsednik Džo Bajden izjavio da nema izgleda da Ukrajina udje u NATO.

Visoki predstavnik EU Žozep Borel je izjavio da Unija čvrsto podržava suverenitet Ukrajine, naglasivši da je „ukrajinska bezbednost i evropska bezbednost“.

I američke i procene NATO su da ipak Rusija neće izvršiti invaziju Ukrajine, mada dopuštaju „manji upad“, kako je rekao Bajden, ali se to vezuje za neki dramatičan zaokret u Donbasu, gde su pobunjene oblasti s ruskim življem.

Onda bi rešenje bilo upravo u presecanju „Gordijevog čvora“ u Donbasu, sprovorednju „Sporazuma iz Minska“, što upravo pokušavaju da učine Pariz i Berlin, a da se, misle vrlo upućeni analitičari, na dvadesetak godina „zamrzne“ pitanje ulaska Ukrajine u NATO…što bi smirilo ruske strepnje i dalo dosta vremena da se evropska bezbednost preuredi na postojanijim temeljima.