Makron je šansa za Evropu

Velika Britanija je rešila da napusti EU, SAD su izabrale predsednika koji „navija“ za bregzitovce, a populisti koji su učestvovali na izborima u Francuskoj i Nemačkoj predstavljali su jasnu opasnost za evropske integracije.

Kako se približavamo 2018. situacija je veoma drugačija. Evropski projekat ne samo da je preživeo, već možda dobija i novi zamah. Barem unutar mehura institucija EU u Briselu oseća se novo poverenje.

Više nego iko drugi, francuski predsednik Emanuel Makron je u centru ovog preokreta. NJegov postizborni govor u maju ispraćen je himnom EU – Betovenovom „Odom radosti“ – što je jak simboličan gest. Od tada Makron je pokrenuo ili predložio jednu inicijativu za drugom u cilju jačanja institucija EU preuzimajući vodeću ulogu u evropskoj spoljnoj politici. Sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel koja se bori da formira vladu nakon septembarskih opštih izbora sve oči sada su uprte u Makrona.

Na promenu raspoloženja u Evropi tokom protekle godine naročito su uticala tri faktora. Prvi je Bregzit koji nesumnjivo uzrokuje probleme Britancima, dok istovremena većina Evropljana počinje da shvata u kojoj meri su njihove ekonomije i društva isprepletani.

Nekada slavna zemlja Velika Britanija sada je država političke agonije jer pokušava da razmrsi svoju politiku, ekonomiju i logistiku napuštanjem bloka. Malo je verovatno da će birači u bilo kojoj državi članici zavideti britanskom iskustvu.

Drugi faktor je Donald Tramp, čija administracija ima niži profil u Evropi nego bilo koja do sada. Prema jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja, Nemci sada Trampa smatraju većom pretnjom interesima njihove zemlje od ruskog predsednika Vladimira Putina ili severnokorejskog diktatora Kim DŽong Una. U istinskoj trci do dna, Tramp vodi.

Tokom protekle godine, evropski lideri prihvatili su da Evropa mora preuzeti više odgovornosti za svoje poslove. Posle velikog susreta sa Trampom na samitu G7 u Italiji u maju, Merkelova je sumirala osećanje koje većina evropskih lidera sada deli. „Mi Evropljani moramo se boriti za našu budućnost i sudbinu“, kazala je tokom kampanje. „Mi Evropljani istinski moramo uzeti sudbinu u svoje ruke“.

Treći faktor je Putinova Rusija, koja nastavlja da se meša u zapadne izbore i deluje agresivno u Ukrajini. Jednom rečju BTP efekat – Bregzit, Tramp, Putin – ubedio je čak i skeptične Evropljane da je neophodna saradnja na nivou EU.

Ali, pored impulsa BTP efekta, Evropu pokreće snažni ekonomski rast. Mračni dani krize evra počeli su postaju uspomena, kao i izbeglička kriza s kraja 2015, koja je imala dubok politički uticaj na Nemačku, Švedsku i druge zemlje. Iako ogromni zadatak produbljivanja integracija EU ostaje nezavršen, politički i ekonomski uslovi za ostvarivanje tog procesa su poboljšani.

U isto vreme, EU se iznenada pojavila kao zastupnik liberalnog svetskog poretka. U septembru je stupio na snagu sveobuhvatni Ekonomski i trgovinski sporazum (CETA) između EU i Kanade. Od tada, EU se približila finalizaciji čak mnogo važnijeg trgovinskog sporazuma sa Japanom, a posebno sa zemljama osnivačima Mercosur – Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj. Britanija možda ide, ali ostatak sveta se izgleda zalaže za dogovor sa EU.

Ipak, nema prostora za zadovoljstvo. Uprkos mnogim pozitivnim razvojima, upravljanje u nekim evropskim zemljama postaje sve komplikovanije zahvaljujući sve raspolućenijem političkom pejzažu. U Nemačkoj, formiranje nove vlade nakon izbora trebalo je da bude jednostavan posao. Međutim, sada bi zemljom mogla da vlada prelazna vlast do marta jer je sve neizvesnije koja će vlada moći da bude formirana. U međuvremenu, Nemačka teško da može da igra svoju uobičajenu ulogu evropskog utočišta stabilnosti.

U zemljama dunavske regije – Mađarskoj, Austriji i Bavarskoj, nacionalizam je u usponu. I u Italiji malo ko bi se usudio da iznese bilo kakvo solidnije predviđanje šta će se dogoditi na narednim izborima, koji moraju biti održani pre 20. maja 2018.

Štaviše, Evropljani ne mogu neograničeno da se oslanjaju na niske kamatne stope koje su doprinele trenutnom oporavku. Lideri EU će morati da stave jači akcenat na strukturalne reforme nego do sada. Iako je Španija oživela svoju ekonomiju važnim reformama i Makron se uhvatio u koštac sa zloglasnim francuskim vizantijskim zakonom o radu, EU se i dalje bori na mnogim frontovima. Na primer, uprkos herojskim naporima Estonije da kreira agendu digitalnih reformi tokom svog predsedavanja Savetom EU potrebno je još mnogo toga učiniti u toj oblasti.

Naredna godine biće poslednja prilika za sprovođenje reformi na nivou EU pre sudbinske godine za svođenje računa. U martu 2019, Britanija će napustiti EU sa ili bez sporazuma o razvodu. Potom, u maju slede izbori za Evropski parlament kada će biti imenovani i novi lideri za ključne institucije EU. Pre toga isteći će mandat Žan-Klod Junkera na mestu predsednika Evropske komisije.

Makron nestrpljivo čeka novu vladu u Berlinu. Kako stvari stoje, daleko je od jasnog da li će nova nemačka koalicija podržati reformsku agendu EU. I sa svakim danom koji prođe Evropskoj komisiji će isticati vreme da nastavi nove inicijative koje bi realno mogle biti završene pre 2019. Stoga, iako su se mrak i zla sudbina 2016. možda udaljili, oni bi mogli suviše lako da se vrate. Održavanje trenutka izazvanog Makronovim izborom u Francuskoj i ostvarivanje obećanja da će to održati zahtevaće odlučujuću akciju u narednim mesecima.

Autor je bivši premijer i šef diplomatije Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org