Mala nuklearka u komšiluku?

Vilijam Megvud govori o renesansi nuklearne energije. Ovoliko novosti na tom polju, kaže, nije bilo od pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. „Proteklih godina u praktično svim delovima sveta vidimo pojačani interes za nuklearne tehnologije“, kaže Megvud, direktor Nuklearne agencije Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.

Listu predvodi Kina, koja je u prošlogodišnjem planu predvidela 44 nova reaktora u ovoj deceniji. Po broju nuklearnih elektrana u planu slede Rusija i Indija. Naveliko se gradi u Turskoj i Egiptu.

Kako u obimnom izveštaju navodi nemački radio Dojčlandfunk, Evropa je podeljena. Dok se poslednje tri nemačke nuklearke gase krajem iduće godine, a Austrija oštro protivi toj energiji, drugde se gradi, recimo u Finskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji.

Poljska planira prvu takvu centralu, Švedska je pre jedanaest godina povukla odluku da napusti nuklearnu energiju, Belgija razmatra mogućnost da produži životni vek starim reaktorima, a to je već učinila Holandija. Stidljive prve debate čuju se i u Italiji.

Tijs Vandenbuše iz Centra za evropske politike u Briselu vidi tri glavna razloga: sigurno snabdevanje, troškove i klimu. „Emisija ugljen dioksida je kod nuklearne energije naravno vrlo niska. Tu se radi o gradnji elektrane, a kasnije praktično nema više štetnih gasova“, kaže on.

Na prvi pogled, atomska energija nudi sigurno snabdevanje – jer, Evropa inače masovno uvozi naftu, gas, čak i ugalj. Ali, Vandenbuše upozorava da i gorivo za nuklearke mora da se uvozi, te da su kod gradnje i održavanja ponovo Rusija i Kina u igri.

Troškovi mogu da budu ogromni

Protivnici reaktora podsećaju na paradne primere javašluka i suludih troškova pri gradnji. Tako je prvi finski reaktor počeo da se gradi 2005, trebalo je da proradi 2009, a ne radi ni danas.

Centrala Hinkley Point na jugozapadu Engleske je planirana sa troškovima od tri milijarde evra, a sada je već dogurala do 29 milijardi. Tim istraživača čuvenog MIT iz Bostona utvrdio je da američke nuklearke u proseku koštaju 240 odsto više nego što prvobitno bude planirano.

Majkl Šnajder, savetnik za energetsku politiku i oštar protivnik nuklearne energije, kaže da ne može biti govora o renesansi. Recimo, dok je 1976. otpočeta gradnja 44 postrojenja, prošle godine je započeta gradnje tek pet. „Ako posmatramo udeo struje iz atomskih izvora u globalnoj proizvodnji struje, onda je vrhunac bio 1996. sa 17,5 odsto. Prošle godine je to bilo jedva iznad deset odsto.“

No, dok u Evropi pada cena po kilovatsatu energije Sunca ili vetra, upravo ova zima pokazuje koliko brzo papreni mogu da postanu nafta i gas. Za mnoge je to veliki plus za nuklearnu energiju.

Pokriće su dobili iz Evropske komisije koja je u izveštaju na oko 400 stranica ustanovila da „nema naučno utemeljenih dokaza“ da nuklearna energija više šteti ljudskom zdravlju ili životnoj sredini nego druge vrste energije koje se koriste za suzbijanje klimatskih promena.

U Nemačkoj se dešava pak nešto paradoksalno – gas je proglašen prelaznom tehnologijom, dok struja ne bude stizala samo iz obnovljivih izvora.

Kako je povlačenje novca iz evropskog ćupa povezano sa poštovanjem zelenih standarda, nije čudo što se posebno francuski predsednik Emanuel Makron upinje da nuklearna energija dobije zelenu etiketu u EU. Makron posebne nade polaže u male modularne reaktore (SMR), koji proizvode oko 300 megavata struje, dakle četiri do pet puta manje od klasičnih nuklearki.

Mali reaktori i u Srbiji?

Male nuklearke imaju velike prednosti, tvrdi Vilijam Megvud. „Najpre su manje, što znači da se rizici projekta manji. I mogu da se grade u fabrici.“ Da se, kako objašnjava, sklapaju poput aviona. To bi trebalo da smanji troškove.

„Ali za mene lično je bezbednost najveća prednost. Pri mnogim novim tehnologijama ne može biti velikih nuklearnih havarija, ne samo jer su male, već i zbog dizajna“, dodaje direktor Nuklearne agencije.

Kristof Pistner iz Ekoinstituta u Frajburgu je tu skeptičan. Kaže, postrojenja od 300 megavata „takođe imaju obiman radioaktivni inventar“. Ona zamišlja veliki broj raštrkanih malih nuklearki i pita se – kako to sve zaštititi i od terorističkih pretnji?

Trenutno je na planeti aktivno oko 400 klasičnih reaktora. Ukoliko bi renesansa nuklearne energije stvarno došla sa malim reaktorima, onda bi njih moralo da bude na hiljade ili na desetine hiljada, kaže se u reportaži Dojčlandfunka.

Na tu tehnologiju mnogo polažu Kanada i SAD. Nedavno su američki predsednik Džozef Bajden i rumunski kolega Klaus Johanis najavili gradnju male nuklearke u Rumuniji, u srpskom susedstvu. I predsednik Aleksandar Vučić je pomenuo mogućnost da Srbija pravi modularne centrale.

Samo, za to bi prvo morao da se ukine moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana koji važi još od sredine osamdesetih godina.