Mali zeleni iz Kremlja

Tako je počela druga faza ruske kampanje da se raskomada Ukrajina, nakon nezakonite aneksije Krima tog marta. Kako je bilo jasno sudeći po izjavama iz Kremlja u to vreme, cilj Rusije je bio da uspostavi polunezavisnu državicu – „Novurosija (Nova Rusija)“ – u južnoj Ukrajini i da ostatak zemlje svede na neku vrstu Velike Galicije.

Prokremaljske pobunjenike činila je čudna mešavina nacionalista usijanih glava i „dobrovoljaca“ iz ruskih specijalnih jedinica. Iako ih je Rusija snabdevala „humanitarnom pomoći“ i sofisticiranim naoružanjem, očekivalo se da će oni zadobiti opštu podršku kako bi se pokušaj uspostavljanja Nove Rusije ostvario.

Ali, Ukrajina se nije raspala. Posle predsedničkih izbora u maju 2014, počela je da odbija napadače i ponovo uspostavlja poredak. Da bi spasao bar nešto, ruski predsednik Vladimir Putin je rasporedio redovne snage ruske vojske u Ukrajini. A u septembru, politički sporazum postignut posredovanjem Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju – Protokol iz Minska – je praktično zamrznuo situaciju u mestu, sa linijama koje su povučene između suprotstavljenih tenkovskih brigada.

Događaji koji su doveli do konflikta počeli su prethodnog leta, kada je Kremlj povećao pritisak na ukrajinsku vladu da odustane od razgovora o sporazumu o slobodnoj trgovini i pridruživanju sa Evropskom unijom. Ne želeći da toleriše da još jedna od susednih zemalja produbljuje svoje veze sa zapadom, Putin je hteo da primora Ukrajinu na carinsku uniju sa Rusijom, na putu ka uspostavljanju Evroazijske unije koja bi se suprotstavila EU.

Pritisak Kremlja se proširio od trgovinskih sankcija, finansijskih podsticaja i političkih intervencija do otvorene vojne agresije u manje od godinu dana. Ali, šest godina kasnije, jasno je da ništa od toga nije uspelo. Iako je oko sedam odsto Ukrajine ostalo pod okupacijom snaga koje imaju podršku Kremlja, a odbrambeni i humanitarni troškovi za milione raseljenih ljudi su u velikoj meri opteretili nacionalni budžet, Ukrajina je ostvarila izvanredan napredak na više frontova. Ona sada ima čvrst sporazum o slobodnoj trgovini i pridruživanju sa EU. Zahvaljujući dalekosežnim ekonomskim reformama, njena ekonomija je počela da se oporavlja. I u zemlji su upravo održani prvi predsednički izbori koji zadovoljavaju visoke evropske standarde slobode i pravičnosti.

EU je donekle zaslužna za ovakav ishod. Prošlo je deset godina od kako je EU pokrenula svoje Istočno partnerstvo, kojim je uspostavljen pouzdaniji okvir za saradnju bloka sa Jermenijom, Azerbejdžanom, Belorusijom, Gruzijom, Moldavijom i Ukrajinom. Ova inicijativa, vredno je podsetiti se, delimično je bila reakcija na rusku invaziju na Gruziju prethodnog leta, kada je Kremlj pokušao da razori tu zemlju tako što je priznao Južnu Osetiju i Abhaziju kao nezavisne države. U tom slučaju, čak ni najbliži saveznici Rusije ne bi pristali da priznaju te okupirane teritorije ni da ozakone njihovu agresiju. A Gruzija ne samo da je preživela – velikim delom zahvaljujući EU – već je od tada dva puta održala pravične predsedničke izbore.

Naravno, veliki podsticaj za Istočno partnerstvo bilo je to što su susedi Rusije u istočnoj Evropi i Zakavkazju izrazili želju za jačim vezama sa EU. I pored toga, ta inicijativa nije nikada predstavljala bilo kakvu pretnju za postojeće sporazume koje su partnerske zemlje imale sa Rusijom. One koje su imale sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom su mogle isti sporazum da imaju i sa EU, takođe.

Sigurno je da istočnoevropske zemlje koje su van EU još uvek imaju ozbiljne ekonomske i bezbednosne probleme kojima se treba pozabaviti. Svaka od njih mora da učini više u borbi protiv korupcije, da osigura vladavinu prava, kao i da otvori svoju ekonomiju. I, očigledno, zamrznuti ili poluzamrznuti konflikti u Gruziji i Ukrajini – kao i oni koji uključuju Pridnjestrovlje i Moldaviju, kao i oni između Jermenije i Azerbejdžana (oko Nagorno-Karabaha) – moraće da budu rešeni.

Ali najvažnije je da je očuvana nezavisnost svakog od „istočnih partnera“. Iako su zemlje poput Azerbejdžana i Belorusije na veoma različitim domaćim putanjama, sve one su nastavile putem ka demokratiji. To predstavlja izvanrednu pobedu za EU, s obzirom na ogromne napore Kremlja da primora ove zemlje da idu u drugom smeru. Danas, ukrajinska zastava se vijori u Slovjansku, a mali zeleni ljudi koje su predvodili napad na policijsku stanicu u ovom gradu pre pet godina verovatno su ponovo u Moskvi, pijani, nezadovoljni i pitaju se čemu sve to.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org