Malo ko bi očekivao da će građani Burundija hrliti “na odmor” u Srbiju i Balkan: Evropa nema plan za novi talas migranata

Međutim, piše Ekonomist, jedna nedavna grupa dolazaka izazvala je zebnju. Malo ko bi očekivao da će građani Burundija, najsiromašnije zemlje na svetu, hrliti na odmor na Balkan.

Pa ipak, hiljade su dolazile otkako je Srbija 2018. godine objavila da građani Burundija i mogu da posećuju bez vize – što je retka privilegija za Afrikance koji putuju u Evropu.

Granične snage Evropske unije (FRONTEX) izvestile su o porastu broja građana Burundija koji ilegalno dolaze u zemlje koje se graniče sa Srbijom (krijumčari to dobro znaju i naplaćuju 3.000 dolara po osobi za prelazak granica), piše Ekonomist.

Vlasti u Beogradu, koje su ukinule vizne uslove za Burundi kao zahvalnost što je povukao diplomatsko priznanje susednog Kosova, u procesu su usklađivanja sa viznom politikom EU nakon što je zapretila da će otežati ulazak i samim građanima Srbije, koji u Evropsku uniju mogu putovati bez viza od decembra 2009. godine.

Podsetimo, u međuvremenu je vizni režim Srbije sa Burundijem ukinut.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Mađarske Viktor Orban i austrijski kancelar Karl Nehamer potpisali su Memorandum o saradnji tri zemlje kako bi se što efikasnije borile protiv nezakonitih migracija.

„Više nemamo slobodan vizni režim s Tunisom, koji je trajao od 1962, ni sa Burundijem, uskoro sa još dve zemlje moraćemo da imamo drugačiji vizni režim, isti onakav kakav postoji u Evropskoj uniji“, naveo je Vučić.

Podsetimo, Evropska unija je odlučila da započne pregovore sa zemljama Zapadnog Balkana o sporazumu o saradnji sa Fronteksom, u okviru novog mandata te agencije EU za zaštitu granice.

Kako je saopštio Savet EU, novi sporazumi će omogućiti osoblju Fronteksa da vrši izvršna ovlašćenja, kao što su granične provere i registracija lica”, saopštio je Savet Evropske unije.

Burundijski lažni turisti nisu jedini koji pokušavaju da pronađu bolji život u Evropi, piše Ekonomist.

Ilegalni ulasci u EU su u poslednje vreme porasli. Od početka godine evidentirano je oko 281.000, što je za 77 odsto više nego 2021.

Najnoviji dostupni podaci pokazuju da je samo u avgustu u EU i njenim susedima podneto oko 84.500 zahteva za azil (ovo isključuje Ukrajince, koji ne moraju da podnesu zahtev za azil za život u EU do tri godine).

To je najviše u bilo kom mesecu od kada je talas dolazaka 2015-16. godine izazvao migracionu krizu koja je uzdrmala kontinent.

Tada se slika utopljenog sirijskog mališana čije na plaži urezala u sećanje javnosti i izazvala velikodušan – iako zakasneli i neujednačen – odgovor koji je uključivao to da je Nemačka primila više od milion izbeglica.

Do sada se ove godine na Mediteranu dogodio 1.811 smrtni slučaj što je sumorni broj.

Usred rata u Ukrajini i energetske krize širom Evrope, malo ko je, čini se, obratio pažnju.

Politička prepirka to može da promeni. Francuske vlasti su 11. novembra nevoljno obezbedile usidrenje za Oušn Vajking (Ocean Viking), spasilački brod sa 230 migranata koji su pokušavali da pređu Sredozemno more.

Italija je nedeljama odbijala da pusti čamac blizu svojih obala; Francuska je uskočila kako bi se izbegli gubici ljudskih života i osudila svog suseda da se ponaša „neodgovorno“ i da krši pravne norme.

Đorđa Meloni, nova italijanksa premijerka, provela je svoje prve nedelje na funkciji pokušavajući da uveri partnere EU zabrinute zbog njene čvrste platforme i ranijih pohvala Musoliniju.

Iako se ranije činilo da će Meloni i Makron stvoriti dvojac suprotnosti koje se privlače, izgledi za tako nešto su gotovo nemogući.

Više migranata će se nesumnjivo iskrcati na evropske obale, a sa njima i više tenzija. Avganistanci i Sirijci i dalje beže od očajnih situacija u svojim zemljama.

Njima se pridružuju Azijati i Afrikanci koji su zapali u siromaštvo zbog rastućih cena hrane i goriva, oboje povezanih sa ratom u Ukrajini. Čini se da je kovid naterao migrante da odlažu svoje pokušaje da stignu do Evrope, a ne da ih je umanjio.

Klimatske promene će, takođe, bez sumnje podstaći više da okušaju sreću.

“Za sada neuobičajeno toplo vreme dovodi do toga da se morski i kopneni putevi duže održe”, ističe Hugo Brejdi iz Međunarodnog centra za razvoj migracione politike u Beču.

Evropa je malo raspoložena da ih primi. Iako je možda neka velikodušnost postojala prema migrantima, ona je nestala s dolaskom skoro ept miliona Ukrajinaca za koje je zabeleženo da su od početka rata dobili azil EU.

Za razliku od 2015. godine, privreda ide ka recesiji, ograničavajući i potencijalne mogućnosti zapošljavanja migranata i poreske prihode da ih podrže. Neka mesta se već muče.

U Austriji su azilanti smešteni u šatore, na zapreprašćenje nevladinih organizacija.

U Holandiji je beba umrla u prihvatnom centru za migrante u avgustu.

Povećanje broja čamaca koji prelaze Lamanš navelo je Britaniju da pristane da plati Francuskoj da patrolira njenim plažama kako bi otkrila i sprečila migrante da krenu.

Oživljavanje migrantske krize, makar i u manjem obimu od prethodne, predstavlja dva problema za Evropu.

Prvi je na nacionalnom nivou. Pomaganje ukrajinskim ženama i deci da pobegnu od ruskih bombi je popularno među biračima.

Prihvatanje onih koji su često muškarci, ekonomski migrant, iz dalekih krajeva nije.

Uzmimo Švedsku, koja je nekada bila relativno dobrodošla za tražioce azila – sada njome upravlja vlada koja se oslanja na podršku antimigrantske stranke.

Drugi problem je problem koordinacije. Evropski pristup rešavanju migracija je zbrka nacionalnih politika i politika EU.

Južni Evropljani negoduju zbog pravila koja primoravaju potencijalne izbeglice da podnesu zahtev za azil u prvoj zemlji u koju stignu, često u primorskoj, poput Grčke i Italije.

Oni bi želeli da njihove kolege članice EU podele teret pristankom na preseljenje migranata (od kojih bi većina ionako radije završila na mestima poput Nemačke).

Severnjaci će pristati samo na dobrovoljnu šemu, koja nije dobro funkcionisala. To je narušilo poverenje.

Južnjaci su sa svoje strane optuženi za kršenje pravila, tako što maltretiraju tražioce azila i guraju ih da putuju u druge zemlje EU da potraže utočište.

Kao rezultat toga, granične kontrole koje su nekada bile ukinute unutar bloka dovele su do nepoželjnog povratka u mnogim zemljama.

Poboljšanja od 2015. uglavnom su se fokusirala na zadržavanje migranata. Fronteks je ojačana.

Zemlje kao što su Libija i Turska, preko kojih mnogi migranti dolaze u Evropu, plaćene su da pomognu u zaustavljanju priliva – čak i po cenu podrške nepoštenim režimima.

Međutim, pošto nije uspela da zaustavi dolaske migranata, Evropa će sada morati da se nosi sa njima premda u tome nije uspela 2015. godine a ni sada još uvek nema plan.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Danasova škola novinarstva“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje.