„Mama je plakala, niko nije ni rekao gde ćemo ići i koliko dugo ostati“: Iskustva Rusa koji su mobilisani nakon Putinove najave

Novinari ruskog portala Lenta.ru razgovarali su sa nekim od mobilisanih muškaraca, koji su čekali u redu za vojnu registraciju.

Mihail, 23 godine:

„Prijatelji i rođaci su bili šokirani. Svi su se malo uznemirili. Prvo su mislili da će me odvesti na lekarski pregled. Niko nije ni rekao gde ćemo ići i koliko dugo ćemo ostati. U dnevnom redu je pisalo da se treba pojaviti radi razjašnjenja informacija i dobijanja naloga za mobilizaciju. I na kraju smo, kako se ispostavilo, došli i odmah otišli. Upravo sam saznao da će nas poslati u centar za obuku, možda će biti kurseva za mlade borce.

Pretpostavljao sam da mogu da budem mobilisan, ali svi su govorili da će biti pozvani samo oni sa borbenim iskustvom, a ja imam samo iskustvo služenja vojnog roka u kasarni. Ta služba me nije pripremila za borbena dejstva. Za sve vreme služenja vojnog roka, jednom sam držao mitraljez, nikada nisam pucao, čistio sam sneg i metlao.

Sada više ništa ne osećam, nema emocija. Naravno, u početku sam bio iznenađen, trema je bila prisutna. ‘Zašto, zašto, šta ću ja tamo, šta ću ja tamo?’

Kada je sve počelo 24. februara, nisam ni pomišljao da će doći do ove delimične mobilizacije. Mislio sam da imamo državu u kojoj možete doći i pitati čoveka da li želi da učestvuje u neprijateljstvima ili ne. Mislio sam da postoji neki izbor“.

Vadim, 22 godine:

„Poziv mi je stigao poštom, 22. septembra uveče, a morao sam da krenem već 23. septembra u 11 časova. Nisu rekli gde konkretno idemo.

Pre mobilizacije radio sam kao magacioner. Odslužio sam vojni rok, i to je to. Borbenog iskustva nemam. Kada sam saznao da sam mobilisan, prvo sam bio u šoku, a onda je nastupila ravnodušnost. Bilo mi je jasno da ćemo svi biti mobilisani, samo nisam očekivao da će biti tako naglo.

Kada je sve počelo, shvatio sam da će u jednom trenutku doći do delimične mobilizacije, samo je bilo pitanje vremena kad“.

Zajedno sa Vadimom, njegov deda je stajao u kancelariji za vojnu registraciju. Na pitanje kakve je emocije doživeo kada je saznao da mu unuka odvode u rat, kratko je odgovorio: „Reagovao sam kao normalan Rus koji brine za svoju otadžbinu, razmišlja o otadžbini. Imam borbenog iskustva, ali neću vam reći gde sam služio“.

Kiril, 25 godina:

„Došla su dva čoveka, i dali su mi mobilizacioni listić. Pre mobilizacije radio sam kao montažni tehničar.

Nemam nikakvog borbenog iskustva, samo sam služio vojni rok, ne mogu objektivno da procenim kakva je bila obuka za borbu. Sačekaću pa ću videti. Ne znam kako će sve biti i kako će sve ispasti, nisu nam rekli ništa o tome kuda idemo.

Mama je plakala, nije htela da me pusti, otac je došao sa mnom da podrži. Ja sam bio miran sve je bilo očekivano, nije bilo panike, samo će mi jako nedostajati moja devojka, pas, roditelji.

Po prijemu poziva, pitali su nas šta želimo da radimo. Mogli smo da kažemo: ‘Želim da postanem strelac ili bacač granata’. Biće dodatna obuka, prekvalifikacija za one koji su mobilisani. I posle toga ćemo biti poslati u jedinicu.

Oni koji budu poslati u borbene jedinice ići će na izvršavanje borbenih zadataka, a mnogi ljudi će najverovatnije ostati u pozadini da bi se bavili drugim poslovima.

Porodica je zabrinuta. Ko se na njihovom mestu ne bi zabrinuo? Ali izbor da služim otadžbini se poštuje, razumeju da sam, iako imam samo 22 godine, punoletan, i sposoban da samostalno donosim odluke.“

Ivan (ime promenjeno), 55 godina:

„Ja idem kao dobrovoljac, imam vojnu kartu Luganske Republike, bio sam tamo, tamo sam rođen i tamo odrastao, to je moja domovina.

Sećam se da sam 24. februara sedeo i gledao televiziju. Javili su da je počeo rat. Prijatelji su mi rekli: ‘Kakav si to čovek, sukob je kod tvoje kuće, a ti sediš ovde!’

Sledećeg dana sam se spakovao i otišao tamo. Ušao sam u narodnu miliciju i dobio vojnu kartu. Onda je došlo do potresa mozga i ranjavanja, a sad sam se oporavio i želim da idem ponovo.

Prijatelji sa kojima sam odrastao na ulici su me videli u uniformi i rekli: ‘Jesi li ti lud? Ideš iz Moskve da se boriš’, a ja sam im samo rekao da je to moj izbor.

Za mene je ovo odbrana moje otadžbine. Tu su grobovi mojih roditelja, moja braća, moji prijatelji. Ko će njih da zaštititi? Ja se ne plašim. Ja ću ponovo da služim“.

Odbio je da kaže ime, 36 godina:

„Juče mi je stigao poziv, overa dokumenata. Ništa nisu rekli, samo su me obavestili o vojnoj obuci. Odlazim danas.

Već sam služio vojsku, znam šta i kako, ali nemam borbenog iskustva.

Ne brinem se. Nije na meni da odlučujem da li je potrebna mobilizacija ili ne. Postoji glavni komandant koji o tome odlučuje.

Ne plašim se što idem, bez borbeog iskustva me sigurno neće poslati u prve redove. Rodbina je mirno reagovala, sve je bilo očekivano. Imam vojničku porodicu: otac, brat – svi vojnici“.

Supruga mobilisanog koja je želela da ostane anonimna:

„Moj muž ima 52 godine, sam je otišao u da se registruje. Strašno je, naravno, ali otadžbina se mora braniti.

Možda će zauzeti mesto nekog mladića. Možda čak i našeg sina koji još nije dobio poziv, ali velika je verovatnoća da će biti mobilisan“.

Na istom mestu, u blizini vojnog registra okruga Izmailovskog, alkoholisani čovek je počeo da viče: „Slava Rusiji! Slava Vazdušno-desantnim snagama”. U rukama mu je bila flaša votke i tetrapak soka od pomorandže.

Neki ljudi su počeli da ga mole da se smiri. Dopisniku Lenta.ru je u policiji rečeno da se verovatno radi o nekom od vojnih obveznika.