Marinac zvani Mič

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Pejić, kasnije Pejdž, rođen je u mestu Šarleroa u Pensilvaniji. NJegovi roditelji su u SAD emigrirali iz Vojne krajine nekadašnje Austrougarske. Zabeleženo je da je majka Mihajla i njegovog brata učila da ne zaboravljaju svoje poreklo – i Kosovsku bitku – ali i da budu „ponosni Amerikanci“. Porodica se kasnije preselila u Kamden hils, u državi Mejn. Tamo je budući američki heroj završio srednju školu, da bi se potom (1936.) prijavio u marince, da postane profesionalni vojnik.

Osnovnu obuku je završio u Paris Ajlendu, Južna Karolina. Novembra 1936. prekomandovan je u Virdžiniju, a kasnije je bio artiljerac na drednotu USS Vajoming sa kojim je preko Paname išao na manevre na kalifornijsko ostrvo San Klemente. Naredne godine u februaru Pejdž je prebačen na ostrvo Mer, takođe država Kalifornija, a posle dva meseca u filipinsku provinciju Kavite, gde je postao član u to vreme na Filipinima i Dalekom istoku čuvenog bejzbol tima američke mornarice. Od oktobra 1938. do septembra 1939. služio je u Kini. Tamo je, pored ostalog, bio angažovan na zaštiti američke imovine tokom velike poplave u Tjenćinu. U SAD se vratio aprila 1940. služeći kao gardista na mornaričkim brodogradilištima u Bruklinu i Filadelfiji. Kasnije te godine ponovo je učestvovao u vežbama, pored ostalog i u danas čuvenom zalivu Gvantanamo. Marta 1941. prekomandovan je u DŽeksonvil, Severna Karolina, gde je učestvovao u izgradnji i pripremi nove baze za obuku marinaca.

Kada su Japanci napali Perl Harbor decembra 1941. Pejdž je ponovo poslan preko mora, u Apiju, u tadašnju Britansku Samou. Septembra 1942. prebačen je, tada u činu vodnika, u Gvadalkanal, gde se mesec dana kasnije, kako je već navedeno, očajnički sam borio protiv Japanaca, dok nije stiglo pojačanje. Pejdžovom zaslugom sprečen je proboj neprijatelja iza američkih linija. Unapređen je u čin potporučnika, a na ovom ostrvu ostao je do januara 1943. kada je otišao u Melburn. Upravo tamo mu je general Aleksander Vandegrift, komandant u Bici kod Gvadalkanala, dodelio Medalju časti (koju je i sam dobio). U proleće 1943. Pejdž je dobio čin poručnika.

U obrazloženju dodele odlikovanja, koje se uručuje u ime predsednika Amerike, navedeno je da je Pejdž pokazao „izvanredan heroizam i izrazitu hrabrost u akciji prevazilazeći poziv dužnosti“… „komandujući mitraljeskom jedinicom neustrašivom odlučnošću… kada su svi njegovi ljudi bili ubijeni ili ranjeni“. „Sam protiv smrtonosne kiše japanskih granata, pucao je iz svog mitraljeza, pa kada je on bio uništen, preuzeo je sledeći i svaki sledeći nijednog trenutka ne prekidajući paljbu po nadirućim hordama dok nije stiglo pojačanje. Potom, formirajući novu liniju, neustrašivo je i agresivno predvodio jedinicu bajoneta, potiskujući neprijatelja i sprečavajući ga da probije naše linije. NJegova velika lična hrabrost i nepopustljiva predanost dužnosti bili su u skladu sa najsjajnijim tradicijama mornarice Sjedinjenih Država“, stoji u obrazloženju.

Pejdž je učestvovao i u kasnijim borbama tokom Drugog svetskog rata, kao i u Korejskom ratu. Dobio je i mnoga druga odlikovanja – pored ostalog i Purpurno srce, najstariji američki orden koji se i danas uručuje – a penzionisan je 1959. u činu pukovnika. O svojim iskustvima je napisao knjigu „Marinac zvani Mič“, koja je objavljena 1975. Zanimljivo je da se posle penzionisanja bavio razotkrivanjem prevaranata koji su bili „nosioci“ Medalje časti ili koji su je prodavali. Pejdž je dobio je i razna civilna odlikovanja, među njima i skautski, posle nekoliko decenija opravdanog zakašnjenja, pošto je otišavši u vojsku prestao da bude izviđač. Poslužio je 1998. kao model za igračku vojnika, mornaričkog nosioca Medalje časti, kompanije G. I. Joe.

Palm Springs mu je odao počast kao jednom od heroja iz pustinjske oblasti Južne Kalifornije, a posvećen mu je i muzej marinaca u tom gradu. Jedna škola u ovom kraju nosi njegovo ime. Mičel Pejdž/Mihajlo Pejić je umro u 2003. u svojoj 85 godini i sahranjen je uz sve vojne počasti u mestu Riversajd, Kalifornija.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD