Medicinske sestre, čistači ulica, kasirke – danas heroji, a sutra?

Negde u ovo vreme, pre dve godine, jedna nemačka medicinska sestra je na svojoj Fejsbuk-stranici objavila otvoreno pismo tadašnjem i sadašnjem ministru zdravlja Jensu Španu koje je na društvenim mrežama doživelo pravi bum.

Jana Langer se u tom pismu nije bunila zato što je loše plaćena, već je od nadležnog ministra tražila da joj dozvoli da svoj posao obavlja onako kako misli da treba. A za to joj je, kako je napisala, potrebno vreme.

„Klinike više nisu zdravstvene ustanove“, izjavila je Jana Langer u intervjuu za nemački javni servis WDR, „već fabrike u kojima šefovi samo gledaju da im se brojke uklapaju. Pacijent je postao roba i tako se i tretira.“

Dve godine kasnije, medicinske sestre na odeljenjima za intenzivnu negu, recimo u Hajnzbergu, jednom od prvih žarišta zaraze korona virusom u Nemačkoj, bukvalno rade „kao na traci“.

Problem u ovoj krizi nije samo (potencijalni) manjak respiratora, nego i manjak osoblja koje zna da radi s tim uređajima. Zato kvalifikovane medicinske sestre moraju da rade prekovremeno. I što je najgore, to je u Nemačkoj postalo sasvim normalno.

Novi status u društvu, ali dokle?

Ako je za utehu, u Evropi zahvaćenoj koronom rastu zahvalnost i poštovanje prema ljudima koji ovih dana izlažu svoje zdravlje i život opasnosti da bi pomogli onima kojima je to trenutno najviše potrebno.

Vodeći nemački političari nazivaju ih „junacima i junakinjama svakodnevice“.

„Stubovi uspešne privrede nisu samo oni koji nose kravate, već i oni koji sede za kasom u supermarketu, koji u bolnicama odrađuju dodatne smene ili, uprkos krizi, i dalje odnose smeće“, izjavio je nemački ministar rada Hubertus Hajl.

I nemačka kancelarka Angela Merkel zahvalila se herojima svakodnevice u svom obraćanju naciji.

A tu je i najava Markusa Zedera, premijera Bavarske, nemačke pokrajine koja u međuvremenu ima najviše zaraženih korona virusom i najviše mrtvih. On je obećao da će medicinskom osoblju u oblasti nege isplatiti premiju od 500 evra.

I u drugim pokrajinama se razmišlja o takvom „bonusu“. Trgovinski lanac REWE takođe planira premije za zaposlene u supermarketima. Osim toga, širom Evrope organizuju se raznorazne akcije javnog aplaudiranja „herojima i heroinama svakodnevice“ – ljudima koji su odjednom postali važni – i vidljivi.

Šta o tome misle heroji?

Heroji kažu da su dirnuti i polaskani novim statusom u društvu, ali da – koliko god im prijao aplauz – od njega ne mogu da žive. I pitaju se: šta kad prođe ova kriza? Da li će se višegodišnje diskusije o premalo plaćenim zanimanja, poput negovatelja u staračkim domovima, završiti hepiendom? Ili će „heroji i heroine svakodnevice“ po povratku u normalu pasti u zaborav i nastaviti da žive kao i pre krize. U svetu u kojem su bonusi rezervisani za one koji nose kravate, i u kojem će oni – trenutni „heroji i heroine“ – ponovo nestati u sivoj svakodnevici.