Međunarodni poredak umire u Gazi

To je jedno vreme delovalo moguće. Pandemija je bila moćan podsetnik na našu zajdničku ranjivost, našu zajedničku humanost i na važnost solidarnosti koja prevazilazi različitosti i granice.

Sada se, međutim, pitam da li sam pogrešio što sam se uopšte nadao. Kada se pandemija smirila, požurili smo nazad ka provaliiji sa obnovljenom snagom.

Ni jedna od lekcija solidarnosti se nije zalepila za nas, kao da smo premazani teflonom.

Čini se da se mnogi, ako ne i svi, stubovi poretka od posle Drugog svetskog rata urušavaju.

Nasilni sukob je postao podrazumevani metod za rešavanje nesuglasica između zemalja (Rusija i Ukrajina) i unutar zemalja (Jemen i Sudan), dok multilateralni bezbednosni sistem, predvođen Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, polako postaje beznačajan.

Povrh toga, jaz nejednakosti između Globalnog severa i Globalnog juga se proširio, a veliki deo zemalja iz potonjeg pate od iscrpljujućeg tereta dugova.

To je, zauzvrat, dodatno pogoršalo siromaštvo, podstaklo migracije i posejalo nepoverenje.

Sa populizmom i autoritarizomom u porastu, napadi na ljudska prava i demokratske vrednosti su se intenzivirali a, u nekim slučejavima, farsa izbora je ovim napadima pružila prividan legitimitet. A sve žešće rivalstvo između Sjedinjenih Država i Kine ubrzano postaje samo sebi cilj.

Ali tekući rat između Izraela i Hamasa je zadao naročito razoran udarac sistemu.

Teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava radi navodne zaštite civila prkose verovanju.

Zapravo, zločini počinjeni protiv civila, najpre u Izraelu a sada u Gazi, su zlo u svom najčistijem obliku.

Ova gnusna dela bi trebalo da se nađu na vrhu liste prioriteta za tužioce Međunarodnog krivičnog suda i da se rešavaju u postupcima Međunarodnog suda pravde. Moramo da zaustavimo ovaj pad u ambis.

Nepoštovanje principa i normi međunarodnog prava, kao što su ograničavanje prava na samoodbranu i namerno blokiranje Saveta bezbednosti prilikom sprovođenja njegove „primarne uloge u održavanju međunarodnog mira i bezbednosti“, je bilo beskrupulozno.

Viši humanitarni zvaničnici UN na terenu u Gazi su koristili fraze kao što su „pakao na Zemlji“ i „odbacivanje humanosti“ da izraze svoj očaj. Izgleda da je malo njih slušalo.

Nazire se zabrinjavajući rascep između Zapada i arapskog i muslimanskog sveta, čak iako zapadna i arapska populacija usmeravaju bes ka svojim liderima.

Dehumanizujuća, gnevom ispunjena retorika izbija sa svih strana i odjekuje ulicama velegrada, univerzitatskim kampusima i malim gradovima širom sveta.

Čini se da su svi pokušaji da se izgrade mostovi poštovanja i razumevanja tokom proteklih nekoliko decenija propali.

Osim toga, arapski i muslimanski svet su izgubili veru u ono što se smatralo zapadnim normama: međunarodno pravo i institucije, ljudska prava i demokratske vrednosti.

U njihovim očima, sam Zapad pokazuje da gruba sila nadmašuje sve ostalo.

Naravno, sve rasprostranjenije verovanje da su demokratija i ljudska prava – liberalne vrednosti koje su jednom inspirisale Arapsko proleće – jednostavno oruđe za dominaciju Zapada predstavlja muziku za uši autokrata i despota.

Rat ističe dve lekcije.

Prvo, sukobi se ne rešavaju sami od sebe, a dozvoliti im da nabujaju je kratkovido i opasno. Izrael je žestoko napao generalnog sekretara UN Antonija Gutereša zato što je rekao da se napad Hamasa 7. oktobra „nije dogodio u vakuumu“.

Ali, on je priznao istinu – suzbijano poniženje i osećaj nepravde među Palestincima – koju je većina ljudi koji su pratili palestinsko-izraelski konflikt odavno uvidela.

Ovaj sukob je podstakao pozive na oživljavanje zlosrećnog „mirovnog procesa“ koji već decenijama stagnira.

Ali isti lideri koji sada propagiraju rešenje sa dve države su ćuteći gledali kako Izrael proždire (kroz aneksaciju i proširenje naseobina) najveći deo zemljišta koje je trebalo da čini palestinsku državu.

Ono što proizađe iz današnjeg nasilja moglo bi da pruži poslednju priliku za postizanje pravednog i trajnog mira pre nego što ceo region nestane u plamenu.

Druga važna lekcija je da izgradnja snažnijeg i pravednijeg globalnog sistema bezbednosti i finansijske arhitekture zahteva strukturne reforme.

Za početak, pravo na veto pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN bi trebalo drastično ograničiti, ako ne i eliminisati.

Takođe, Rusija i SAD moraju da nastave pregovore o nuklearnom oružju i preduzmu značajne korake ka razoružanju.

Skandalozno je što više ne postoji ni jedan važeći sporazum o kontroli nuklearnog naoružanja između dve najveće svetske nuklearne sile.

Institucije Breton Vudsa – Međunarodni monetarni fond i Svetska banka – moraju da svetu u razvoju da daju reč u globalnom donošenju odluka i pravedan pristup finansijskim resursima za razvoj.

Iako kreatori politike pozivaju na takvu reviziju još od raspada Sovjetskog Saveza pre više od 30 godina, nije ostvaren nikakav napredak.

Ne smemo dozvoliti da nam prilika rođena iz rata promakne kroz prste. U odstustvu radikalne reforme međunarodnog poretka, rat u Gazi će biti vesnik izmicanja sveta van kontrole.

Autor je generalni direktor emeritus Međunarodne agencije za atomsku energiju, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2005, zajedno sa IAEA.

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org