Međunarodni terorizam i uloga Rusije

Ja pozivam sve snage ekspertskog, novinarskog, političkog i istraživačkog društva da se usredsrede na prikupljanje i širenje dokaza te terorističke uloge koju je u celom svetu odigrao SSSR, a sada igra Rusija.

U razdoblju od 1989. do 1991. svi su poverovali da je „imperija zla“ – SSSR, otišla u prošlost. Mi smo poverovali da se Rusija konačno pridružila društvu civilizovanih zemalja i da će ubuduće graditi svoj život i odnose sa susedima u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima. Nažalost, vodeća elita Rusije, koja se sastoji od predstavnika KGB, doživela je to kao trenutno slabljenje ruskih državnih pozicija i čim se pojavila mogućnost (visoke cene nafte praćene ekonomskom krizom 2008-2010), krenula je u kontranapad. Za to je koristila sredstva i metode iz sovjetskog arsenala, a pre svega diverziono-teroristički deo.

Treba se setiti, na primer, da je SSSR stvorio, a potom i u potpunosti finansirao i upravljao Palestinskom oslobodilačkom organizacijom, kao i da je supruga njenog vođe, Jasera Arafata, bila rodom iz SSSR. Treba pamtiti i da su sve leve terorističke organizacije neposredno pre kraha „svetskog komunističkog pokreta“ postojale na račun Sovjetskog Saveza. SSSR je rukama kubanskih vojnika ostvarivao diverzione operacije u Angoli i Mozambiku, podržavao Severnu Koreju, Vijetnam, poremetio situaciju u Avganistanu, čije plodove svet do danas ubira. Politika provokacija, diverzija i terora se u potpunosti ovaplotila i u istoriji događaja u Čečeniji.

Bliski istok

Podrška terorističkim organizacijama na Bliskom istoku je jedna od najstarijih tradicija sovjetske spoljne politike. Saradnja sa šiitskim Hezbolahom je ugaoni kamen rusko-iranskog vojnopolitičkog saveza usmerenog na čuvanje Asadovog režima, a ujedno i ucena Izraela i Amerike, koja stoji iza njega. Neki od komandanata Hezbolaha koji se bore u Siriji otvoreno govore da dobijaju teško naoružanje direktno iz Rusije. Poznato je da okosnicu vojske Islamske države čine profesionalni vojnici iz huseinovskog Iraka, koji su se obrazovali u SSSR ili Rusiji i koji govore ruski i verovatno održavaju kontakte sa ruskim bezbednosnim službama. Islamske oružane formacije se popunjavaju građanima Ruske Federacije i drugih zemalja ODKB. Prema zvaničnim podacima Saveta bezbednosti UN, najmanje dve hiljade građana Ruske Federacije su u Islamskoj državi, a prema podacima agencije Rojters, boraca koji govore ruski i dolaze iz Rusije i zemalja srednje Azije ima deset hiljada.

Cilj ruskog rata u Siriji, naročito neselektivnog bombardovanja civilnog stanovništva, uključujući bolnice, jeste stvaranje stalnih talasa migranata na putu u Evropu, kao i povećanje cene nafte zbog pretnje proizvodnji i opštem haosu. 

Podrška libijskom pobunjeniku i avganistanski talibani 

Premijer Libije je zatražio pomoć od NATO. Uzrok toga je opasnost od Halifa Haftara, vođe pobunjenika koga podržava Moskva, a čije naoružane formacije kontrolišu istok zemlje. U slučaju da Ha?tar uspe, u zemlji će izbiti građanski rat i talas izbeglica će preko Sredozemnog mora nagrnuti u Evropu.

Rusi odavno maštaju o vojnim bazama na obali Sredozemnog mora. Vođa libijskih terorista Haftar je zvanično posetio ruski nosač aviona „Admiral Kuznjecov“ i vodio pregovore sa ministrom odbrane Rusije Šojguom.

General Nikolson, komandant međunarodnih snaga u Avganistanu, izjavio je da Rusija podržava talibane. Savet bezbednosti UN je proglasio talibane terorističkom organizacijom još 2003. godine. Pritom su dobro poznate veze talibana sa Al Kaidom. Izjave ruske strane da talibani navodno doprinose borbi protiv Islamske države nemaju nikakve osnove. U ovom slučaju je prisutna i ekonomska komponenta. Rusija svom snagom teži da osigura svoje mesto na svetskom tržištu oružja. Njenu poziciju su podrili skandali u vezi sa nekvalitetnom vojnom tehnikom u Indiji. 

Sukob u Ukrajini i san o raspadu EU 

Teroristička agresija Rusije se najizrazitije pokazala u sukobu na jugoistoku Ukrajine. Nema sumnje da su režimi samoproglašenih Donjecke Narodne Republike (DNR) i Luganjske Narodne Republike (LNR) banditski i teroristički. Istovremeno je u ruskom informacionom prostoru započela propagandna kampanja koja je sadržala pozive da se DNR i LNR priključe Ruskoj Federaciji, da se bombarduju Kijev i Lavov kako bi Ukrajina bila primorana na mir, kao i izjave ruskih eksperata o neophodnosti započinjanja potpunog obaveštajno-diverzionog rata protiv Ukrajine. Takvi pozivi mogu se okvalifikovati kao saradnja sa teroristima.

Rusija ne skriva svoje težnje da uspostavi imperijalnu moć SSSR i utvrdi postsovjetsko prostranstvo kao svoju stalnu sferu uticaja. Pored toga, znajući da ne može biti suparnik EU, Moskva sanja o raspadu EU i spremna je da to ispuni bilo kojim sredstvima. Kremlj smatra da je raskol među evropskim državama pitanje nacionalne bezbednosti. Bilo kakvo zaoštravanje odnosa između zemalja, stranaka, društvenih grupa ili verskih zajednica koje podriva temelje evropskog društva ide naruku Moskvi. Upravo zato, čak i kada je u velikoj ekonomskoj krizi, Moskva vodi propagandu i finansira desne i leve evropske ekstremiste. 

Trojanski konji Rusije 

Poznato je da najvažnije spoljnopolitičke odluke u Moskvi donose članovi KGB/FSB. Oni ne propuštaju priliku da iskoriste talase izbeglica iz zemalja Bliskog istoka u Evropu za ubacivanje svojih agenata. Za to Rusija ima predivan kadrovski ljudski resurs – Čečene. U vreme kada je Rusija gušila oslobodilačku borbu u Čečeniji, evropske zemlje su primile izbeglice iz te republike. To su iskoristile službe Ruske Federacije, koje su počele masovno da izdaju pasoše i pripremaju dokumente o tome kako su ta lica pod istragom u svojoj matičnoj zemlji. Tako je zajedno sa pravim političkim emigrantima u Evropu, Tursku i na Bliski istok prodro veliki broj zdravih i mladih Čečena. Oni lako ostvaruju kontakt sa borcima Islamske države i vrbuju teroriste među ljudima arapskog porekla. Da li se može znati koji su od tih Čečena zaista neprijatelji Putina, a koji izvršavaju njegova naređenja? Upravo s tim je povezana i činjenica da su se veliki teroristički napadi u evropskim zemljama na čudesan način odigravali dan-dva pre velikih samita i pregovora na kojima su Putin i Lavrov pozivali na saradnju sa Rusijom protiv „zajedničke opasnosti od terorizma“. Kremlj kao da kaže: sve dok ne prihvatite naše uslove igre, teroristički napadi će se nastaviti. „Nagrada“ za takvo savezništvo je podela sveta na uticajne sfere između Ruske Federacije i SAD. Pritom Evropa, posebno istočna, treba da postane sfera isključivog uticaja Kremlja. Za režim je takva saradnja način za izlazak iz međunarodne izolacije, ukidanje sankcija i dobijanje „carte blanche“ za bilo koje delovanje u Ukrajini i Istočnoj Evropi.

Balkansko usmerenje

Rusija ne izbegava otvorenu pripremu državnih udara u evropskim zemljama. Jedna od zabluda Kremlja je ubeđenje da postoje ljudi, grupe i čitave države koje „vole“ Rusiju. U skladu sa tim, ona se može oslanjati na njih u svojoj politici provokacija. Krupna greška ruske avanturističko-diverzione politike je balkansko usmerenje. Ubeđenost Rusa da su njihove pozicije u ovom evropskom regionu jake se zasnivala na mitovima o oslobodilačkoj ulozi i navodno bezgraničnoj istorijskoj zahvalnosti Južnih Slovena.

Prva se na političkom planu od „ruskog sveta“ distancirala Bugarska. Ona ne samo da je ušla u EU i NATO, već je i postigla određene ekonomske uspehe. Setimo se neuspešnog pokušaja Moskve (pomoću pravoslavnog faktora) da se osigura u Grčkoj: koliko je samo bilo razgovora o tome da će, čim pobedi na izborima, Aleksis Cipras okrenuti kurs politike u svojoj zemlji za 180 stepeni i postati geostrateški saveznik Rusije! I šta se desilo? Grčka je očuvala svoju evroatlantističku orijentaciju. Istim putem ide i Moldavija.

Rusija još ima Srbiju. Srbi pamte da je NATO bombardovao Beograd, a to znači „da neće zaboraviti i neće oprostiti“. Istini za volju, Srbi su uvređeni zbog odsustva tvrde podrške Moskve u vezi sa Kosovom. Međutim, osnovni pravac međunarodne politike Srbije je određen. I taj pravac je, uprkos Kremlju, usmeren prema Zapadu. Još je izraženije određena spoljna politika Crne Gore. Pod sloganom „da neće dopustiti ‘odlazak’ Crne Gore u NATO“ Kremlj je pripremao državni udar, sa ciljem da zbaci crnogorsku vlast, odnosno učinjen je akt agresije, iako neuspešan, prema suverenoj evropskoj državi, akt državnog terorizma. 

Terorizam nove generacije. Kako se zaštititi 

Ministar odbrane Sergej Šojgu je priznao da se u Rusiji stvara vojska za informacione operacije, odnosno on je faktički izjavio da se priprema velika agresija na informacionom prostranstvu, sajber-terorizam. Istraga o ruskom sajber-uticaju u tok predsedničkih izbora u SAD se zahuktava. U Rusiji su zbog državne izdaje uhapšeni ljudi koji su tu informaciju podelili sa američkim službama. Pretnja od ruskih internet-napada i lažnih vesti uznemiruje i druge evropske države. Te vesti su pisane sa ciljem da se podriju temelji evropskog društva i učvrste pozicije političara za koje smatraju da su proruski. Nemačke službe obaveštavale su o naglom porastu ruske propagande, kampanjama internet špijunaže i dezinformacijama pre federalnih izbora.

Uopšteno govoreći, sadašnja etapa hibridnog rata Rusije protiv civilizovanog sveta se može posmatrati kao prelaz od terorističke pretnje ka potpunoj terorističkoj agresiji.

Pojedini zapadni eksperti još sad pozivaju da se „sasluša i shvati Rusija“, da se ne saterava u ćošak, da se dozvoli Putinu da sačuva čast, i tako dalje. Međutim, svetski politički establišment u sve većoj meri shvata globalnu terorističku pretnju koja dolazi od Rusije. Tu se postavlja pitanje: kako civilizovan svet treba da reaguje na pretnje koje dopiru od Rusije? Majkl Makfol, bivši ambasador SAD u Moskvi, postavio je dijagnozu sadašnje etape međunarodnih odnosa odredivši ih kao „povratak raljama Hladnog rata“. Međutim, američki diplomata vidi suštinsku razliku između Hladnog rata sa sovjetskim totalitarizmom i sadašnjom Rusijom u tome što je u prvom slučaju postojala ideološka borba dveju suprotnih sistema. Savremena Rusija nema ideologiju. Ali zato ima slabe tačke, koje i treba da posluže kao cilj informacionih napada.

Na mesto „antisovjetizma“ treba da dođe „rusofobija“. Samo što rusofobija nije osećaj mržnje ili straha prema Rusiji, nego čitav sistem istorijsko-političkih gledišta. Njena osnova teza je o jedinstvu ruskog istorijskog puta od vremena Moskovskog carstva do današnjeg dana, a posebno o mrtvoj grani ruske civilizacije i njenoj nesposobnosti za samostalnu reformu i razvoj. Druga teza, protiv koje Rusija praktično ništa ne može, jeste njena mnogonacionalnost. Nacionalno pitanje je doprinelo raspadu Ruskog carstva 1917. godine i SSSR-a 1991. godine. Prokletstvo imperije, koja je u svojim granicama sakupila potpuno različite narode, nije prevaziđeno do danas.

Na kraju krajeva, u svetu treba stvoriti atmosferu potpune moralne izolacije Rusije. Svaki političar ili društveni radnik koji izjavi da ima simpatije prema Rusiji, mora da se oprosti sa svojom karijerom i reputacijom.

Mora se shvatiti da je kritika upućena samo predsedniku Vladimiru Putinu strategijski nepravilna. On je samo individualno ovaploćenje, simbol stalnih crta koje postoje u ruskoj civilizaciji. Borba protiv Putina će se pre ili kasnije završiti i svet će ponovo hteti da poveruje u to kako će Rusija konačno postati normalna civilizovana zemlja. A stvar i jeste u tome da neće. Cela istorija zemlje to i dokazuje.

Autor je ruski opozicionar, politikolog, doktor istorijskih nauka, specijalista za savremenu istoriju evropskih zemalja. Od 2004. do 2014. radio je u Ruskom institutu strateških istraživanja. Posle otcepljenja Krima i početka rata u Donbasu otpušten je iz političkih razloga. Trenutno je na čelu Političkog centra za istraživanja Severne i Istočne Evrope

* Tekst je pripremljen na osnovu materijala iz članka objavljenog na ukrajinskom novinskom portalu www.lb.ua