Pretnja koja dovoljno dugo visi nad svetom: Zašto nuklearno oružje nije ukinuto?

U stvari, razvoj, testiranje i upotreba nuklearnog oružja nastavljaju da oblikuju naše živote danas, 80 godina kasnije.

Na kraju krajeva, mnogi ljudi se i dalje suočavaju sa štetom od nuklearnog testa Triniti u Novom Meksiku u julu 1945, atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija nekoliko nedelja kasnije, i više od 2.000 nuklearnih detonacija izvršenih od tada.

Danas svet živi u senci 12.121 nuklearnog oružja koje drže Kina, Francuska, Indija, Izrael, Severna Koreja, Pakistan, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države.

Atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija bilo je nemoralno, nepotrebno i neetično. Prema sadašnjem međunarodnom pravu, ovi neselektivni i neproporcionalni napadi, u kojima su poginule stotine hiljada civila, uključujući oko 38.000 dece, sigurno bi se smatrali ratnim zločinom.

Mnogi od hibakuša (kako su poznati Japanci koji su preživeli bombardovanje) posvetili su svoje živote kampanji za ukidanje nuklearnog oružja.

Oslanjajući se na svoja lična iskustva, podigli su globalnu svest o razaranju koje takvo oružje izaziva i pomogli da se uspostavi tabu protiv njegove upotrebe u sukobima.

Većina danas živih hibakuša bila su mala deca u vreme napada, a posledice i dalje doživljavaju u starosti.

Nakon što je Nihon Hidankjo, njihova osnovna organizacija, nagrađena Nobelovom nagradom za mir 2024. za kampanju protiv nuklearnog oružja, kopredsedavajući Šigemitsu Tanaka, koji je imao četiri godine kada je Nagasaki bombardovan, dao je dirljivo svedočenje o tome kako je njegovo unuče umrlo tri dana nakon rođenja.

„Zbog uticaja na unutrašnje organe“, rekao je, „njihova pluća nisu mogla pravilno da se razvijaju, bilo je uticaja i na dijafragmu i kada sam držao svoje unuče, ovu bebu, znao sam da se ono kroz šta smo prošli prenelo, čak i na ove buduće generacije“.

Uprkos tvrdnjama nuklearno naoružanih država, tabu koji je hibakuša pomogao da se uspostavi i održi, a ne pogrešna teorija nuklearnog odvraćanja, sprečila je dalju upotrebu ovog oružja.

U stvari, doktrina odvraćanja povećava rizik od nuklearnog rata, kao što je demonstrirala kubanska raketna kriza 1962. koju je sovjetski lider Nikita Hruščov pokrenuo postavljanjem nuklearnih projektila na Kubu kako bi odvratio SAD od upotrebe raketa koje su postavile u Turskoj.

Naravno, šok od skorog promašaja na Kubi doveo je do prvih sporazuma o kontroli naoružanja, uključujući i Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NTP) iz 1968. Ali umesto da odbace odvraćanje, zemlje sa nuklearnim oružjem su ga udvostručile – korak koji se naširoko smatra ciničnim trikom da se skrene pažnja sa njihovog neuspeha da ispoštuju obavezu razoružavanja koju su preuzele kada su se pridružile NPT.

Stalni naglasak na odvraćanju, a ne na ukidanju nuklearnog oružja, odražava nedostatak političke mašte i hrabrosti.

Zagovornici doktrine tvrde da takvo oružje, ma koliko strašno, ne može biti neizmišljeno. Ali odluke se mogu doneti – i donete su – da se kontrolišu smrtonosne tehnologije i okončaju njihove upotrebe.

To uključuje hemijsko i biološko oružje, kao i industrijske hemikalije koje su štetne po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Na primer, Montrealski protokol iz 1987. ukinuo je hlorofluorougljenike da bi zaštitio ozonski omotač.

Devet nuklearno naoružanih država i nekoliko desetina njihovih saveznika blokiraju napredak u razoružanju dok istovremeno tvrde da podržavaju budućnost bez nuklearnog oružja.

Dok ostatak sveta – oko 140 zemalja podržava Ugovor Ujedinjenih nacija o zabrani nuklearnog oružja (TPNV), koji je stupio na snagu 2021. i od tada ga je potpisala ili ratifikovala polovina svih zemalja.

Umesto što insistiraju da moraju da zadrže svoje oružje kako bi odvratili potencijalne protivnike, članovi nuklearnog kluba bi trebalo da slušaju preživele napade na Hirošimu i Nagasaki i njihov poziv na ukidanje. Oni bolje od ikoga znaju štetu koju nuklearno oružje može da nanese ljudima i životnoj sredini.

Vreme je da nuklearno naoružane države prihvate da ova egzistencijalna pretnja već dovoljno dugo visi nad svetom.

Umesto da samo čestitaju hibakuši na Nobelovoj nagradi za mir, oni bi trebalo da odaju počast ovim preživelima – dok su još živi – tako što će se pridružiti TPNV-u i eliminisati svoje nuklearne arsenale pre nego što se ovo oružje ponovo upotrebi u sukobu.

Autorka je bivša australijska ministarka za međunarodni razvoj. Izvršna je direktorka Međunarodne kampanje za ukidanje nuklearnog oružja (ICAN), koja je dobila Nobelovu nagradu za mir 2017.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji