Metodično ludilo

Iran se protekle godine striktno pridržavao sporazuma kojim je zamrznuo svoj nuklearni program zarad ukidanja većine sankcija, ali je prošle srede saopštio da će obustaviti poštovanje nekih dobrovoljno preuzetih ograničenja.

Kampanja „maksimalnog pritiska“ SAD je već stvorila značajne ekonomske probleme privredi i velikoj većini među 80 miliona Iranaca, pa je utisak da Islamska Republika biva gurana na ivicu. No, pitanje je ivicu čega, jer su nedovoljno jasni širi ciljevi Vašingtona i kako će okončati tenzije koje su podstakle strahove od mogućeg rata između SAD i antiiranski orijentisanih zemalja iz regiona protiv Irana i njegovih saveznika.

Većina analitičara van Irana smatra da predsednik Tramp nije zainteresovan za još jedan rat na Bliskom istoku koji bi SAD koštao milijarde dolara i života hiljade američkih vojnika. Tramp je u mnogim prilikama godinama kritikovao predsednika DŽorža Buša Mlađeg zbog katastrofalne invazije na Irak.

Tramp je u petak u kratkom obraćanju novinarima u Beloj kući, tri puta poručio iranskim zvaničnicima da ga „pozovu.“ No, iz Teherana je odgovoreno da se ne razgovara sa onim ko napušta godinama pregovarane međunarodne sporazume.

Američki državni sekretar Majk Pompeo je prošle nedelje kazao da je cilj jačanja ekonomskih sankcija protiv Irana da režim u Teheranu nagnaju na nove pregovore radi okončanja, kako se ocenjuje, destabilizirajućih politika Irana kod kuće i u regionu. To se poklapa sa Trampovim ubeđenjem da mu iskustvo u nadmetanju oko nekretnina omogućava da od Irana iznudi bolji sporazum nego što su to diplomatijom i ucenama umeli tokom decenija njegovi demokratski i republikanski prethodnici.

Pompeo je 2018. izneo 12 zahteva kao uslove za početak pregovora sa Teheranom, pored ostalog, da Iran smanji uplitanje u regionu, podršku režimu Bašara el Asada u Siriji i šiitskim milicijama u susednim zemljama, te obustavi program raketnog naoružanja. Retko ko misli da vlasti Islamske Republike mogu na to da pristanu.

Neki analitičari u Vašingtonu, međutim, smatraju da zvaničnici SAD, na osnovu ranijih iskustava sa Teheranom, računaju da „Iran ne popušta pod malim pritiskom,“ ali suočen sa žestokim pretnjama možda pristane na pregovore i ustupke. „Postoji metod u ludilu,“ ocenila je uvaženi poznavalac bliskoistočnih prilika Suzan Meloni, sa vašingtonskog instituta Brukings.

No i Meloni sumnja da će se Iran povući iz regiona. „Ukoliko to učine, američka administracija će smatrati da takav pristup deluje pa će udvostručiti pritisak,“ kazala je ona.

U administraciji, takođe, postoje moćne snage koje se zalažu za promenu režima u Iranu kao jedino rešenje. Uticajne države u regionu poput Saudijske Arabije i Izraela spremne su da tome daju podršku.

Oličena u savezniku za nacionalnu bezbednost DŽonu Boltonu, ta struja smatra da Vašington već kasni u ostvarenju takvog zadatka. Pre dve godine je Bolton obećao na skupu pripadnika krajnje levičarsko-islamske organizacije Mudžahedin e Halk (MEK) da će u Teheranu slaviti obaranje vlasti u Iranu „pre 2019.“ Bolton, jedan od zagovornika invazije na Irak 2003, za koju i dalje smatra da je bila ispravna, odbacuje pretpostavku da je Islamska Republika u stanju da se menja, čak i pod „maksimalnim pritiskom“.

Upućeni kažu da bi Bolton, lični Trampov advokat Rudi Đulijani i njihovi istomišljenici pristali i na „podvarijantu“, kolaps režima i pretvaranje Irana u propalu državu, kao što su to Sirija, Jemen, Avganistan, Zimbabve, Venecuela… Oni pružaju podršku MEK-u i krajnje desničarskim elementima, uključujući i promonarhiste koje oličava sin poslednjeg šaha Reza Pahlavi, dok „kratkih rukava“ ostaju političke grupacije u Iranu koje su za reforme mirnim putem, a odlučno protiv američke vojne intervencije ili nastojanja za rušenje režima poput onog u Venecueli.