Milan Panić: Potpuno upućen u dešavanja u Srbiji

A ja sam mu rekao: „Nou, nou, mister prezident, ima da uradite još goru stvar. Ima da stanete iza ta tri kriminalca, pa da im stavite ruke na ramena i zagrlite ih kad budu potpisivali.

Ovim rečima Milan Panić, nekadašnji predsednik Vlade SRJ, poznati američki biznismen, a u jednom periodu i vlasnik Galenike, prepričava epizodu iz olujne istorije 1990-ih. Epilog je bio baš po datom opisu: poznata slika iz hotela Houp u Dejtonu, kojom je okončan izlišni, beskorisni rat, koji je od reči Balkan na Zapadu načinio metaforu svega destruktivnog, lošeg, udrobljavajućeg i uopšte lišenog pameti.

Danas je Panić, koji je ovakvu budućnost pokušao da spreči kada je početkom 1990-ih iz Kalifornije sleteo na surčinski aerodrom i preuzeo poluge savezne vlasti, ogorčen i razočaran sopstvenim neuspehom da prekine rat i svrgne Miloševića za kojeg je još 1992. bio ubeđen da je gotov. Iako u poznim osamdesetim, Panić je i dalje prisutan u srpskim medijima i skoro svake godine da bar po neki intervju, ovde dođe uglavnom privatno, i potpuno je upućen u dešavanja u Srbiji, a naravno i u Americi u kojoj još uvek radi.

Nedeljniku, iz kojeg dolazi i gore citirana epizoda sa Klintonom, Panić je pre par godina ispričao i anegdotu sa Londonske mirovne konferencije 1992. godine.

„Sećam se tog detalja, Butros Gali je nešto pitao Miloševića, a ja sam mu rekao: Ja sam vođa delegacije, mene morate da pitate. Tada se desilo ono čuveno kada sam mu rekao: Ti sedi dole! Ima da sedneš kad ti ja kažem! Ja nisam nevaspitan čovek, a to je bilo skoro nevaspitano. Ali morao sam to da mu uradim, jer nije valjao. Nešto je moralo da se uradi s njim. U hotelu je krenuo na mene. Tada sam mu rekao da mora još danas da podnese ostavku. Dovoljno je što nas brukaš u Jugoslaviji, ali nas brukaš i u celom svetu. Bio sam ubeđen da je gotovo. Da je rat gotov. Ali, on je ubedio svoje da u skupštini glasaju protiv“.

Time je umesto Miloševića gotov bio Panić. Kandidovao se na republičkim predsedničkim izborima i, uprkos podršci opozicije, izgubio od Miloševića, osvojivši 32 odsto glasova. Ubrzo potom je podneo ostavku na saveznu funkciju i otišao iz Srbije, koja je nastavila svoj ubrzani sunovrat.

Ni danas Panić nije ništa zadovoljniji stanjem u Beogradu. Kako je krajem prošle godine izjavio, 5. oktobra 2000. „završeno je ono što sam ja počeo: uklanjanje očajne vlasti koja je Srbiji donela neopisiva zla“.

„Jedna tiranija u njoj zamenjena je, koliko vidim, plišanom diktaturom. Živi se bolje, ali gore od onog nije ni moglo. Reforme? Toga nema, mere štednje nisu reforme“.

Vlast Aleksandra Vučića je, dakle, plišana diktatura. Možda zato Panić neće ništa da ima sa privatizacijom Galenike, aktuelne upravo ovih dana.

„Galeniku ne bih kupio. Ne predviđam joj nikakvu budućnost. Njenu budućnost ukinule su dve vlasti – najpre Miloševićeva, a potom Đinđićeva. Jedna mi ju je otela, druga nije htela da mi je vrati“, još je ljut ovaj biznismen.

Panić je u Galeniku ušao početkom 1990-ih, kada je njegov ICN kupio ovu zemunsku fabriku. Time je ovaj biznismen uspostavio vezu sa Miloševićem, koja će mu i omogućiti kasniji politički angažman. Međutim, već krajem te decenije, Srpska radikalna stranka je Panića isterala iz Galenike.

Kako je sam Panić objasnio, „Šešelj je napisao knjigu Panić treba da ide“.

„Ja mislim da to što imate ovog predsednika, to je najveća sramota Srbije, sramota za vas Srbe. Svaki Srbin koji glasa za njega treba da ide u crkvu i moli boga da mu oprosti što je glasao za tog predsednika. On je, ja sam čuo, napisao zašto treba da se uzme Galenika. On je radio za Šešelja kad je pisao Miloševiću zašto treba da se uzme Galenika“, rekao je Panić, govoreći o Tomislavu Nikoliću.

Do raspleta, kojim je Galenika vraćena u državne ruke došlo je tako što je Panić odlučio da naplati milione dolara koje je Galenika dugovala kompaniji ICN za isporučene lekove. Tajming pred bombardovanje 1999, učinio je lakim da Vlada Srbije prosto smanji ICN vlasništvo u Galenici sa 75 na 35 odsto i promeni upravu. ICN nije odustao, ali su ovakvu odluku podržale i postpetooktobarske vlasti, a na kraju je zakonitost te odluke potvrdila i međunarodna arbitraža. Nije ni čudo što Panić sada neće ništa da ima sa ovom fabrikom.

Osim sa Galenikom, on neće ništa više da ima ni sa politikom, mada ostaje upućen u događaje i očigledno održava kontakte sa mnogima. Sebe svrstava u demokrate (američke) i o Trampovoj pobedi misli sve najgore („u Srbiji su ga podržavali najgori, on je bio Šešeljev izbor. On je korak nazad za SAD“), ali je u vreme tek nakon njegovog izbora bio spreman da novom američkom predsedniku pruži šansu.

Lično je glasao za Hilari Klinton, iako veruje da bi protiv Trampa bolji protivkandidat bio Berni Sanders, kojeg u američkoj politici smatraju socijalistom, a kojeg je Klintonova pobedila u stranačkom nadmetanju za predsedničku nominaciju.

„Živim u Kaliforniji, gde je više od 60 odsto građana podržalo Hilari Klinton. Mi demokrate imamo viziju da svet treba da sruši granice i zaustavi predrasude oko razlika, od rasnih, preko socijalnih, do religioznih. U američkoj politici sam od 1960-ih godina. Za Demokratsku stranku sam se opredelio zahvaljujući mom dugogodišnjem prijatelju i senatoru Birču Baihu, a veliki sam prijatelj i sa ocem sadašnjeg guvernera Kalifornije Džerijem Braunom“, izjavio je za ovdašnje medije.

U srpskoj politici očigledno ne podržava aktuelnu vlast, a „lično mu je simpatičan Vuk Jeremić“.

„Razgovarao sam jednom prilikom s Vukom Jeremićem i ostavio je na mene dobar utisak. Bio je vrlo uspešan u Ujedinjenim nacijama. Zar može biti lošiji od onih koji su sad na vlasti?“.

Očigledno da Panić ostaje jednako oštar i kritičan kao i ranije, a aktivan je i dalje i u biznisu. ICN, od kojeg će nastati Valeant farmaseutikals, osnovao je bukvalno u garaži u Kaliforniji, a zatim od startap firme započete kapitalom od 200 dolara napravio multinacionalnu korporaciju listiranu na Njujorškoj berzi, prisutnu u 90 zemalja i sa godišnjom prodajom od skoro 700 miliona dolara na vrhuncu svog rada. Priča iz Silikonske doline, od A do Š.

Iz uprave ICN se povukao 2002, osnovao drugu firmu MP biomedikals, ali se danas bavi potpuno drugim poslovima.

„Ne pada na pamet da se penzionišem niti da izađem iz biznisa. Za mene ne postoji ideja o penziji. Biznis je moj svet i ne izlazim iz njega. U moj portfolio ušle su, između ostalog, nekretnine, a ušle su, verovali ili ne, i krave. Imam ogromnu farmu, na rebru svake krave piše MP, da se zna da je moja. Samo što retko stignem da ih obiđem“, izjavio je nedavno.

Milan Panić je rođen 1929. godine u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Pred kraj Drugog svetskog rata, sa samo 14 godina pridružio se partizanima, a posle rata je upisao medicinu i kasnije biohemiju na Beogradskom univerzitetu. Godine 1955. napušta Jugoslaviju, pošto je kao biciklista dobio mogućnost da učestvuje na trci u Holandiji, što je iskoristio da zatraži i dobije politički azil u Austriji. Ubrzo odlazi u Zapadnu Nemačku gde nastavlja studije na univerzitetu u Hajdelbergu, a onda, 1956. konačno odlazi u Kaliforniju gde će tri godine kasnije osnovati ICN i ostati do danas.

Panić je bio oženjen operskom pevačicom Milenom Kitić, znatno mlađom od njega, sa kojom ima sina Milana Spensera. Pre razvoda, „posle kojeg su ostali dobri prijatelji“, par je živeo u Njuport Biču i u Pasadeni, u Kaliforniji.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD