Milioni Nemaca nemaju ni za struju

Odsecanje struje preti još šestorim milionima domaćinstava. To je često poslednje sredstvo elektrodistributera kada mušterije ne plaćaju račune. Ono se primenjuje kada dug iznosi više od sto evra i posle višestrukih opomena. A za pogođene stvar tek tada postaje skupa, jer oni ne samo što moraju da poravnaju otvoreni račun, već i da plate ponovni priključak, a to može da košta i do 200 evra. To su troškovi koje mnogi primaoci socijalne pomoći i oni sa malim zaradama ne mogu da plate.

U birokratskoj džungli

Broj domaćinstava kojima elektrodistributeri seku struju svake godine je otprilike isti. Do sada se niko nije posebno udubljivao u pitanje kakva su domaćinstva u pitanju. Sada je nemački Karitas zajedno sa Centrom za evropska ekonomska istraživanja (ZEW) objavio prvu studiju o toj temi. Ispostavilo se da odsecanje struje preti pre svega – porodicama, a da se struja isključuje pre svega – samcima.

Pogođeni korisnici su najčešće primaoci socijalne pomoći ili su u dugovima. Jedna grupa posebno upada u oči: „Izgleda da je ljudima sa niskim nivoom obrazovanja posebno teško da se snađu sa dugovima, opomenama za neplaćanje računa kao i sa neophodnom komunikacijom sa vlastima“, piše u Karitasovoj studiji.

Za neke to ima dramatične posledice. Tako jedna članica foruma gutefrage.net piše da je njenoj prijateljici odsečena struja, iako ima bebu od šest meseci. „Ona tako ne može više normalno da se stara o bebi – šta učiniti?“

Kako raspolagati novcem kojeg nema?

Autori studije imaju i neke predloge o tome kako rešiti situaciju. „Moramo više uzimati u obzir okolnosti pod kojima ljudi žive“, kaže Peter Hajndl iz ZEW za list Cajt. On smatra da ljudi koji su prezaduženi što pre moraju da dobiju pomoć. „Moramo da pomognemo tim ljudima da steknu opšte finansijsko obrazovanje“, dodaje on, ukazujući da upravo udruženja poput Karitasa nude besplatna savetovanja o tome kako uštedeti struju.

I zamenik šefa poslaničkog kluba Zelenih u Bundestagu, Oliver Krišer, zalaže se za pomoć dotičnima. On čak smatra da bi odlazak na savetovanje trebalo da bude obavezan: „U Vupertalu već postoji takva ponuda, i to je dovelo do smanjenja broja ljudi kojima seku struju. Ali, na nivou federacije se ne čini ništa“.

No, šta činiti kada i pored sveg truda dotični jednostavno nemaju novca? Od 2000. godine naovamo, cena kilovat-sata se udvostručila, a plate ni izdaleka ne prate taj trend. „Ono što je u okviru socijalne pomoći predviđeno za plaćanje struje, ne odgovara pravoj ceni“, rekao je Krišer za DW.

Hladan tuš za čitav život

I protestantska humanitarna organizacija Dijakoni zalaže se za povećanje socijalne pomoći – ona trenutno iznosi 416 evra, a u okviru nje je samo 35 evra predviđeno za struju. „To je još uvek daleko ispod normalnog troška za struju u prosečnom domaćinstvu“, kaže predsednik te organizacije Ulrih Lili.

Lili dodaje da ljudi koji primaju socijalnu pomoć ili imaju minimalnu zaradu jednostavno nemaju novca za ugradnju novijih instalacija koje štede struju: „Kada se u takvoj porodici pokvari mašina za pranje veša, ostaje samo mogućnost kupovine jevtinog polovnog uređaja koji troši više energije od modernih aparata“.

Ali, studija je pokazala da elektrodistributeri ređe seku struju onima koji već dugo primaju socijalnu pomoć. Prema tumačenju autora studije, takvi ljudi su s vremenom naučili da bolje raspolažu novcem. Ali, politikolog Kristof Štrink ima svoju pretpostavku: da takvi ljudi imaju tako malo novca da moraju da se tuširaju hladnom vodom – kako bi izbegli da im odseku struju.

Tekst preuzet sa portala Dojče vele