Mini Trampovi u divljini

Za nezavisne globalne sile kao što su Rusija, Brazil i Turska odlazak Donalda Trampa ne mora da predstavlja totalnu tragediju. Ali za aktuelne vlade Poljske, Mađarske i Srbije, a možda i za Ujedinjeno Kraljevstvo Borisa Džonsona, prava je katastrofa.

Ne iznenađuje što je svaki od ovih manjih aktera izbor Bajdena pozdravio sa strahom i gnušanjem.

Najprostije rečeno, predsednik Srbije Aleksandar Vučić se već žalio: „Nisam se složio s Bajdenom kada je dolazio u Srbiju (kao potpredsednik Baraka Obame). Ne mogu ni sada da se složim s njim. Čestitao sam mu i to je to.“ Očito će Rusija a ne Amerika ostati Vučićeva „zvezda Severnjača“.

Što se mađarskog premijera Viktora Orbana tiče, on je davno jasno stavio do znanja da je njegov „Plan A“ bio za Trampovu pobedu, što je odraz toga koliko su bliski njih dvojica postali.

Kao i Vučić, mađarska vlada je kivna zbog stvari koje je Bajden rekao u vreme Obame kada je, kako je izjavio šef mađarske diplomatije Peter Sijarto, Mađarska bila predmet „konstantnog pridikovanja, optužbi i napada“.

Orban je definitivno bio praktično persona non grata u Vašingtonu, DC, pre nego što je Tramp došao na vlast. Poslednji predsednik SAD koji je posetio Mađarsku je bio Džordž Buš 2006. kada Orban nije bio na vlasti.

Nakon što je Orban stupio na funkciju 2010, administracija Baraka Obame ga je više puta kritikovala zbog njegovih autoritarnih tendencija, restrikcija državnih i privatnih medija i kleptokratije.

Mađarska je zauzvrat uvela sankcije za nekoliko visokih američkih zvaničnika i nakon dolaska Trampa u Belu kuću izbacila iz zemlje Centralnoevropski univerzitet koji je akreditovan u SAD.

Ali Orban je dugo pokušavao da igra istovremeno na nekoliko geopolitičkih karata. Dok je održavao bliske veze s Rusijom i čak s Kinom, imao je zaštitu nemačkih, naročito bavarskih političara koji ne kriju svoje simpatije prema njemu.

Orban je tako prolazio nekažnjeno zbog više napada na osnovne evropske principe kao što su vladavina prava i čak je uživao u otvorenom antisemitizmu. Ipak, njegova partija Fides je do dana današnjeg ostala u Evropskoj narodnoj partiji koja okuplja konzervativce u Evropskom parlamentu.

Poljska vlada je ta koja treba najviše da brine. Kada je vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) došla na vlast 2015, isprva je izabrala Ujedinjeno Kraljevstvo za svog glavnog saveznika u EU.

Ali od izbora u SAD 2016. (koji su usledili ubrzo nakon referenduma o Bregzitu), PiS je sav zalog stavio na svoj odnos iz interesa s Trampom, američkim liderom koji nije mogao manje da mari za demokratske principe i vladavinu prava.

Sada kada Tramp odlazi, a Džonson (kome je američki predsednik neelegantno nadenuo nadimak „britanski Tramp“) juri da zadobije Bajdenovu naklonost, poljska vlada je ostala bez moćnih prijatelja na međunarodnoj pozornici. Pošto je Poljska takođe žestoki protivnik Rusije, sada je ostala potpuno sama.

Ovakav razvoj situacije predstavlja još jedno kršenje poljske postkomunističke diplomatske strategije, dva principa koja glase da treba izbegavati zavisnost od bilo koje druge zemlje i treba izbegavati izolaciju po svaku cenu.

Naravno, PiS ne može da kaže da nije znao koji su rizici ako izgubi svog poslednjeg saveznika.

Bajden je prošlog meseca nedvosmisleno izneo svoje loše mišljenje o vladi PiS-a kada je naveo Poljsku zajedno s Mađarskom i Belorusijom kao primer „uspona totalitarnih režima u svetu“.

Dok je poljski predsednik Andžej Duda sa ushićenjem čestitao Trampu na pobedi 2016. godine, ovog puta je Bajdenu čestitao samo „na uspešnoj predsedničkoj kampanji“.

Poljska je za Trampa bila dokaz da spoljna politika može da bude transakciona. Vlada PiS-a je potpisala više ugovora o oružju sa SAD u zamenu za simbolične gestove, kao što je Trampov poziv da Duda poseti Belu kuću za vreme njegove predsedničke kampanje u junu.

Duda je 9. novembra potpisao sporazum Poljske i SAD o saradnji u domenu odbrane koji je bio nabijen trampovskim prizvucima. Prema sličnom sporazumu koji je zaključila prethodna poljska vlada, SAD su bile odgovorne za troškove izgradnje i njime je Poljskoj bila dodeljena sudska nadležnost nad američkim osobljem i bazama na njenom tlu. Prema novom sporazumu, Poljska će od SAD dobijati novac, a SAD će zadržati svoju nadležnost.

Odlični odnosi s Trampom je trebalo da omoguće Poljskoj da odbaci kritiku Evropske unije i održi mirne veze s Nemačkom, pošto je vlada PiS-a obuzdala poljsko pravosuđe. Sada se problem zbog Trampovog izbornog poraza usložnjava jednom drugom katastrofalnom vešću.

Evropski savet i Evropski parlament su se ranije ove godine dogovorili da finansiranje iz EU bude uslovljeno poštovanjem vladavine prava, što PiS osujećuje još od kada je došla na vlast.

Na Evropskom savetu je sada da usvoji „uslovljavajuću“ klauzulu kvalifikovanom većinom glasova, što znači da Poljska nema prava veta. Da, Poljska bi mogla da pokuša da blokira još jedan element budžetskog procesa EU – takozvanu odluku o sopstvenim resursima (kojom se određuje koliko data zemlja plaća Evropskoj uniji) – ali samo ako je spremna da izgubi poslednju preostalu podršku koju ima u Nemačkoj.

U ovom trenutku čak ni Orban najverovatnije neće hteti da strči u odnosu na ostale zarad Poljske.

Štaviše, EU ima sopstvenu „nuklearnu opciju“, odnosno, prihvatanje novog Fonda za oporavak od 750 milijardi evra kao 25+2 sporazum između vlada, što bi odgovaralo mnogim neto-uplatiocima, pošto je Poljska jedan od najvećih primalaca. Ni ovde Orban nema podsticaja da strči zarad PiS-a.

Baš kao kada je podržao kandidaturu bivšeg poljskog premijera Donalda Tuska, aveti PiS-a, za drugi mandat na mestu predsednika Evropskog saveta, Orban sada neće oklevati da ostavi poljsku vladu na cedilu.

Autor je osnivač pokreta Politička kritika, direktor Instituta za napredne studije u Varšavi i viši saradnik u Nemačkom savetu za spoljne odnose

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org