„Mir u Ukrajini je moguć samo pod jednim uslovom“: Analiza istoričara Oleksa Dračevića o mogućim scenarijima

Ovi članci, delom, potiču iz povećanog broja izveštaja o navodnoj spremnosti predsednika Vladimira Putina da uđe u pregovore o prekidu vatre, kao i uočenih neuspeha kontraofanzive Kijeva da povrati velike delove ukrajinske teritorije prošlog leta, ukazuje Oleksa Dračević, profesor istorije na Western University u Kanadi u analizi za The Moscow times.

Dok izveštaji pokazuju da je Putin zainteresovan za prekid vatre, njegove javne izjave govore drugačije. Na konferenciji za novinare prošlog meseca rekao je da se ciljevi Moskve u Ukrajini nisu promenili.

Rusija i dalje nije voljna da ustupi nijednu teritoriju koju je zauzela od početka invazije. Štaviše, Putin je navodno rekao kineskom lideru Si Đinpingu da je Rusija spremna da nastavi rat još pet godina.

Ukrajinski zvaničnici su bili jednako dosledni u pogledu svojih zahteva – predsednik Volodimir Zelenski je rekao da Ukrajina neće ući u mirovne pregovore ako ruske snage ne napuste zemlju.

Kijev je takođe predložio svoj mirovni plan koji naglašava pravdu za žrtve ruskih ratnih zločina, potpunu obnovu ukrajinskih granica — uključujući anektirani Krim — i bezbednosne garancije za Ukrajinu.

Iako su uslovi mira u Rusiji i Ukrajini i dalje nepomirljivi, došlo je do neke diplomatije, kao što se vidi u Inicijativi za crnomorsko žito, razameni zatvorenika i povratnim diskusijama koji su vođeni sa Moskvom.

Kolonijalna namera Kremlja

Pozivi da se okonča rat na osnovu trenutnih vojnih pozicija dve zemlje, definisanih opaženim zastojem, rastu iz dana u dan.

Mnogi od ovih poziva se fokusiraju na predaju ukrajinske teritorije kako bi se zadovoljile ruske želje, što bi moglo dovesti do privremenog prekida borbi.

Ali fokusiranje samo na vojnu situaciju ostavlja nepotpunu sliku o tome zašto mir između dve zemlje ne bi bio postignut.

Najznačajnije razmatranje je da se Rusija upušta u kolonijalni rat protiv Ukrajine. Ruski zvaničnici i mediji su takođe uokvirivali rat kroz prizmu ruskog nacionalizma.

Rusko sećanje na Drugi svetski rat dodaje još jedan sloj mešanjem sovjetskog iskustva sa ruskim iskustvom. Na ovaj način Kremlj nastoji da podstakne tvrdnje da se Rusija bori protiv Drugog svetskog rata kroz svoje napore da „denacifikuje“ Ukrajinu.

Kako su Ukrajinci postali ujedinjeniji u odbrani svoje zemlje, Rusija je bacila više težine na svoje napore da uništi Ukrajinu.

Terorističko bombardovanje ukrajinskih gradova i nasilje koje su ruske snage počinile nad civilima pokazuju pravu kolonijalnu nameru Kremlja.

Reparacije i međunarodni sudovi biće ključni korak

U međuvremenu, Rusija sve više postavlja svoju ekonomiju na ratne noge. Izveštaji o kontinuiranom širenju ruske vojske takođe ukazuju na to da Moskva nema nameru da usporava svoj rat.

Iako ovi novi regruti možda neće biti spremni bar do kraja 2024. godine, Kremlj izgleda spreman za dug rat.

Ali Ukrajina vodi odbrambeni rat i oslobodilački rat. Znamo za filtracione logore, prisilnu pasošizaciju i zatiranje ukrajinske kulture na okupiranim teritorijama. Moskva je odvela stotine hiljada ukrajinske dece u Rusiju.

Izveštaji sve više potvrđuju nameru ruskih vlasti da odgajaju ukrajinsku decu kao Ruse, što krši Konvenciju UN o genocidu.

Rusija takođe premalo izveštava o gubitku života na okupiranim teritorijama. Želja Kijeva da oslobodi ove teritorije se ne odnosi samo na vraćanje ukrajinske zemlje, već i na spasavanje civila koji žive u paklenim uslovima.

Svaki mirovni plan koji ne uključuje neke mere pravde za ove žrtve rata ostaviće njihove rane nezalečene. Ako nema značajnih posledica, Rusija će naučiti da može da deluje agresivno i protivzakonito i da uspe.

Reparacije i međunarodni sudovi biće ključni korak za ispravljanje štete koju je Rusija nanela Ukrajini, a takođe mogu pomoći da se spreči ponovni rat u budućnosti.

Konačno – i to je ključno za mirovne pregovore – Rusija se više puta pokazala kao nepouzdana.

Minski sporazumi su delimično propali zato što ih je Rusija kontinuirano podrivala. Novi prekid vatre koji bi jednostavno zamrznuo rat može samo da ponovi greške Minskih sporazuma.

Otuda će drugi ključni aspekt bilo kog mirovnog sporazuma biti bezbednosne garancije za Ukrajinu. Rusija verovatno neće prihvatiti pristupanje Ukrajine NATO-u ili Evropskoj uniji.

Ali ne postoji neutralna sila koja bi mogla da pruži garancije bezbednosti.

Nedostatak poverenja u Moskvu je razlog zašto je Ukrajina kritikovala pozive na prekid vatre. Kijev veruje da bi Rusija iskoristila prekid vatre da se pregrupiše i pokrene još jednu invaziju u budućnosti.

Međutim, to bi takođe moglo dozvoliti Ukrajini da učini isto, pošto je ruska invazija otključala međunarodnu vojnu podršku u obimu koji Ukrajina nikada nije dobila u prošlosti.

Faktori van Rusije i Ukrajine mogli bi da igraju ključnu ulogu

Potpisivanje sporazuma o prekidu vatre bez garancija za popunu ukrajinskih vojnih zaliha lišilo bi Kijev jedine prednosti koju još ima u nastavku da se brani – rat je i dalje u glavama njegovih saveznika, čak i ako se zamara.

Ukrajina i dalje veruje da može dobiti rat uz dodatnu vojnu pomoć. Malo je verovatno da će mir doći uskoro. Dok je rat Rusije protiv Ukrajine počeo 2014. godine, invazija u punom obimu nije stara ni dve godine.

Ukrajinci ne žele ništa više od mira. Ali mir je moguć samo ako Rusija bude potisnuta sa ukrajinskih teritorija.

Gledajući unapred, faktori van Rusije i Ukrajine mogli bi da igraju ključnu ulogu u tome kako se rat razvija. Kontinuirana podrška Ukrajini počela je da opada među republikancima u Sjedinjenim Državama.

Predstojeći predsednički izbori u SAD i mogući reizbor Donalda Trampa, mogli bi da dovedu do potpunog prestanka vojne pomoći, što bi moglo da ima kaskadne efekte na evropske nacije i njihovu podršku.

U ovom scenariju, ohrabreni Putin može još jednom pokušati da zauzme Kijev i zbaci vladu Zelenskog. Rusija bi mogla da dobije ono što želi u Ukrajini samo čekanjem.

Put Ukrajine ka miru bio bi najbolje osiguran ako bi joj saveznici Kijeva pružili vojnu i političku podršku koja joj je potrebna da istera ruske trupe iz zemlje.

U ovom slučaju Moskva može biti prinuđena da prihvati poraz u Ukrajini. Ali, za sada se čini da je ova situacija malo verovatna ako se saveznici Ukrajine u potpunosti posvete pružanju podrške i vojne pomoći neophodnu za obezbeđivanje ukrajinskog oslobođenja.

U oba slučaja, ratovi su nepredvidivi. Godine 2022. ukrajinske snage su iznenadile vojne analitičare jer su ne samo zaustavile napredovanje Rusije prema Kijevu, već su i oslobodile veće gradove u istočnim delovima zemlje.

Nažalost, prošle godine nije bilo velikih pomaka.

Malo je verovatno da će Rusija promeniti svoje ratne ciljeve 2024. godine, dok se Ukrajina neće zadovoljiti ništa manje od potpunog oslobođenja svoje teritorije. Ukrajinski otpor je i dalje jak.

Ipak, politički izbori saveznika Kijeva mogli bi da dovedu do kraja rata, iako ne nužno i trajnog mira.